Plakanje u sekundi


Rekla mi je: pazi, pazi, pazi!!! – a ja sam ostao zaleđen u mestu, sa levim stopalom koje je visilo u vazduhu...

Sada topimo vreme i vraćamo se dve decenije unazad. Sedmogodišnji ja na terasi, na osmom spratu, posmatram puževe u žardinjeri. Napolju je inflacija, unutra je vrućina. Puževi su mali i bespomoćni i izgedaju tužno. Ja sam ih doneo ovde, ja sam njihov bog. Na terasi se pojavljuje figura oca. Pita me da li verujem u boga, a ja kažem da. Onda me pita gde je bog, a ja kažem tamo, iznad oblaka. Zamoli me da mu ga pokažem, to mu je zabavno. Gledam u vedro nebo, ono ćuti, dok se otac gubi iza zavese...
Nastavljam da se igram sa mojim sluzavim mekušcima, sve dok se iz susedne zgrade, iza jednog otvorenog prozora, ne začuje uznemirujuća buka. Neka žena viče: ostavi je, ostavi je!! – i ja se opet zaledim. U tom trenutku mi je žao što nisam veći i što ne mogu ništa. Gledam u nebo, ono i dalje ćuti, gledam u glupe puževe, ćute i oni. Žena nastavlja da viče, očigledno na svog muža, a ja samo zamišljam devojčicu kako sve to posmatra.
Onda se začuje udarac. Već tada sam znao da prepoznam kako zvuči kad muška figura opali šamar ženskoj. U sledećem trenutku prvi put čujem i devojčicu iza prozora. Bio je to samo kratak vrisak, jedan od onih kojima se završavaju bezbrižna detinjstva. Žena je nastavila da viče još glasnije, sada već kroz plač, dok je muškarac i dalje ćutao. Nebo, isto tako... Zgrabio sam prvo što mi je palo pod ruku i zafrljačio ga ka tom prokletom prozoru. Nažalost, to što mi je prvo palo pod ruku bio je jedan od mojih puževa... Nema krvi, samo sluz na staklu. Ništa nije slomljeno, osim, možda...
Tog istog dana, par stotina kilometara dalje, jedan dečak je sa svojim ocem sedeo na terasi, takođe na osmom spratu. Dečak je bio tako mali da mu glava nije prelazila visinu žardinjere. Napolju je bio rat, unutra je bila toplina. Otac je pio pivo, a dečak sok. Otac je sinu objašnjavao nešto o pekarskom zanatu, jer se njihova porodica time bavila već generacijama. I baš kada je krenuo da mu objašnjava kako se pravi burek, dečak je na njegovom čelu primetio jednu crvenu tačkicu. Nije stigao ništa da kaže, bila je to samo jedna sekunda... Nije ni čudo što krv ima tako uznemirujuću boju. Nebo je nemo, krv je nema... Dečak, sa polupraznom čašom soka od breskve, isto, nem...

Rekla mi je: pazi, pazi, pazi!!! – a ja sam ostao zaleđen u mestu, sa levim stopalom koje je visilo u vazduhu... Ispod, na asfaltu, nalazio se puž. Mali, bespomoćni, zalutali, tužni... Vratili smo ga u travu i nastavili dalje. Bila je to samo jedna sekunda. 


Đorđe Majstorović, „Plakanje u sekundi”
Iz zbirke „Na ulici gaze bose ljude”, CK13, Novi Sad, 2013.
Fotografija: Alain Laboile

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića