***


Dragi Fridrih, svet je i dalje dvoličan, surov i prekrasan...

Rano večeras, posmatrao sam Kineza iz perionice koji ne čita i ne piše naš jezik, kako okreće stranice knjige koju je neka mušterija u žurbi zaboravila. To me je usrećilo. Poželeo sam da je to neki sanovnik, ili knjiga budalasto sentimentalnih stihova, ali nisam je video izbliza. 

Sad je gotovo ponoć, a njegovo svetlo još gori. On ima kćerku koja mu donosi večeru, nosi kratke suknje i hoda dugim koracima. Ona kasni, mnogo kasni, tako da on prestaje da pegla i gleda na ulicu.

Da nije nas dvojice, samo bi paukovi vešali svoje mreže između uličnih svetiljki i tamnih stabala.


Charles Simić
Fotografija: Piergiorgio Branzi 

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni