Drvena pesma


Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar...
Mog drvenog konjića...
Kanap i zvuk točkića...
Vrbice zvon...
Za mnom verni Sančo moj...
U pohodu na Nespokoj...

Snio sam još i svoju prvu tamburu...
Kako kô noćna dama
Iz južnog Amsterdama...
Iz izloga... Mene klinca zavodi...
Na smrtne grehe navodi...

Di je to drvo raslo, od kog je tesana?
Da l' se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud u njemu izvor svih mojih pesama?
Da l' je to znao onaj ko ga je dubio?

Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Da l' nas je ista kiša mlađane zalila?
Ko mu je grane kresô, mati ga njegova?
čija je ruka lišće s jeseni palila... da znam?

Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama...
Obesnu igru vatre...
Sklopljene šalukatre...
Na uzglavlju... Ruža u intarziji...
Pod kojom smo se mazili...

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan...
Novembar... Izmaglica...
I kvartet dragih lica...
Maleni čun... Nasred luke pokisle...
Da me u večnost otisne...

Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Da l' je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obišô, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljunô, pa ga strovalio?

Jedina moja mila... Što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena...
Taji se jedno drvo u mojim grudima...
Gde li će nešto nići iz toga semena...
...da znam?


Đorđe Balašević, „Drvena pesma”

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Kada Jelena dođe na more

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni