Nevolje su nas stizale kad smo bili najmanje krivi

Otirući joj suze, što su odlivale bol, tješio sam je lakomislenim razmišljanjem, da slutnje ne donose nesreću, i da zlo dolazi nenajavljeno. Ali i dobro. Nevolje su nas stizale kad smo bili najmanje krivi, zašto nas ne bi zaobišle kad mislimo da smo pod krivicom? A onda, više ima nevolja nego krivica, a najmanje je nevolja pri ljudima koji imaju najviše krivice, pa je šteta što nismo više krivi. Ali svijet se ne upravlja po razumu, ni po posijanim uzrocima, da bi ljudi od njih žnjeli posljedice, već po najluđim slučajnostima, a mi smo zle slučajnosti već potrošili, ostale su nam samo dobre.

I dok sam raspetljavao svoju spletenu odbranu našeg prava na sreću, želeći da govorim, da ne bih mislio, ona je zaspala, duboko dišući, obrazom priljubljena uz moja prsa, snom oslobođena straha.
Ostali smo budni samo ja i mladić gore u tvrđavi.


Meša Selimović, Tvrđava

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni