Velika vrata mora


Zastanite, da otvorimo velika vrata mora: 
Brodovi su otplovili, i sve su ptice 
Napustile obale za ljubav krajolika 
Izvan ovog sluha, neobraslog u gvožđe. 
Zastanite, nema pečata na vratima mora 
Koje čeka, od početka čeka na početak 
I razjeda obale smehom obučenim u penu, 
Modro od beskraja, crno od mrtvih sudbina. 
Zastanite, čempresi su pokušali beg u nebo 
I ostali na pola puta, s ranjavim korenjem 
U crvenoj zemlji, zelene igle u prazno, 
Bol u vetar. I sada se još radi samo 
O jednoj praznoj obali i nevidljivim vratima 
Bez čuvara, koja napipavam slepim prstima pesme, 
Uplašen od posledica koje ne dolaze. 
Pomozite mi, da otvorim velika vrata mora 
Iza kojih možda spava nestvarna legija 
Naših dvojnika naoružanih jačim snom. 
Nema pečata na nevidljivim vratima mora 
Koja napipavam slepim prstima pesme, 
Pun zvuka mora, kao poludelo zvono. 
Shvatite: ostala je samo jedna obala 
Na kojoj pevam, uzvišen zauvek do prosjaka 
Pred velikim, nevidljivim vratima. 
Razumite me, vi što ste sanjali i mislili 
Spljošteni bez milosti u slojevima godina; 
Zastanite da otvorimo velika vrata mora 
Pred kojima mi se ruke pretvaraju mučno 
U rasečenu ružu vetrova, koja krvari. 
A glas u pticu koja ima probodene oči 
Da bi istinitije pevala. 


Ivan V. Lalić, „Velika vrata mora” 
Fotografija: Frédérique Evenou 

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića