K.


Jasno mi je da bi profesori srpske književnosti mnogo više voleli da se prema tom dobu nikada ne moraju odrediti i da mogu mirno nastaviti da drže svoja predavanja o Dučićevim „Sunčanim pesmama“, ali na njihovu žalost, taj period koji uporno zatrpavaju godinama, uskoro će isplivati na površinu i prekomponovaće njihov svet i kanone koje su uporno branili.

Neko mora da je oklevetao Mirka Kovača, jer iako nije učinio ništa, jednoga dana ga je fotoaparat marke „zorki“ pogodio u glavu. Tog davnog dana u Domu omladine, na promociji Saveza reformskih snaga, neko od Šešeljevih sledbenika, bivših (a možda i sadašnjih) saboraca vicepremijera Aleksandra Vučića i njegovog kolege Igora Mirovića, hitnuo je tu spravu prema Kovaču, pokušavajući da mu stavi do znanja da je nepoželjan, štaviše da to što on govori nije dozvoljeno izgovarati u srpskoj prestonici. Mnogi su potom taj gest šešeljevaca tumačili kao slučajni incident, te da je Kovač slobodno mogao nastaviti da živi i piše u Beogradu. Ovu tezu, koju je lansirala nacionalistička elita, počevši od baražne paljbe u Dugi, nakon Kovačevog odlaska u Rovinj, preuzela je i književna elita, brišući sistemski njegovo prisustvo iz svih programa čitanja i literarnog postojanja. Stoga na vest o smrti Mirka Kovača, neće danas biti previše ljudi koji će znati o kome je zapravo reč. Pogotovo ne mladih, iz recimo generacije novopočenog ministra finansija Lazara Krstića. Čak ni onih rođenih tokom sedamdesetih. Naročito je teško danas objasniti stare sukobe iz prošlosti koje je Kovač imao sa srbijanskom sredinom. U međuvremenu je i taj fotoaparat „zorki“ promenio kurs, tako da u javnoj interpretaciji prošlosti više ne leti ka kritičaru Miloševićeve politike i žestokom oponentu Emira Kusturice, već ka nekome ko nije razumeo evropsku viziju do koje je srpska politička elita oduvek držala. Možda je teško shvatiti i podatak koji je Kovač izneo u svojoj knjizi Pisanje ili nostalgija, gde navodi da je fotoaparat, netom hitnut iz četničkih redova, doživeo jezivu noćnu transformaciju: „Neki tipovi sa škorpionima u rukama, s tamnim naočalama i crvenim beretkama“ ispitivali su pisca Nebeskih zaručnika punih deset sati. Tek tada je Kovač doneo odluku da zauvek napusti svoj stan u beogradskom naselju Medaković III i otisne se put Rovinja.

Usledio je ogroman napor beogradske čaršije da se do temelja obračuna sa Kovačem. Na tom poslu su se našli rame uz rame, pisci iz redova Udruženja književnika Srbije, profesori Beogradskog univerziteta, nezaobilazni akademici, novinari, sateliti Miloševićeve armade, skupa sa četničkim falangistima svih fela. Njegov odlazak je protumačen kao stavljanje na stranu Franje Tuđmana, jer da je ostao u Beogradu mogli bismo ga tu i tamo pretući intenzivnije ubeđivati da je Miloševićeva politika jedina moguća i prava. Naročito je pojavljivanje „Polja smrti“, ključnog Kovačevog eseja u Liberationu 28. februara 1992, shvaćeno kao zauzimanje antisrpskog stava. Bilo je više nego očigledno da se književna elita poistovetila sa Miloševićevom politikom, jer ni u jednom drugom slučaju taj esej nije mogao biti tako protumačen, niti bi njegovo objavljivanje moglo izazvati toliko strasti i škrguta zuba. Da bi se poštedele nežne duše čitalaca Duge, bila su cenzurisana najstrašnija mesta Kovačevog teksta. Bilo je nezamislivo da neko može napisati takve stvari o obožavanom predsedniku Srbije, a povrh svega to objaviti u slobodarskoj i nadasve prijateljskoj Francuskoj. Milomir Marić, tadašnji urednik Duge, doživeo je nervni slom, što se moglo videti u opsesivnom bavljenju Kovačem. S druge strane, na beogradskom Filološkom fakultetu, Kovač je postao tabu. Nijedan seminarski, magistarski niti doktorski rad nije do danas odbranjen na temu njegove literature. Kada sam jednom prilikom rekao svom profesoru srpske književnosti dvadesetog veka da bih se možda bavio Kovačem u svom nikada napisanom magistarskom radu, on se nasmešio kiselo i potapšao me po ramenu. – Nemojte uzimati njegov krst na svoja pleća, rekao je a onda mi detaljno elaborirao kako je Kovač postao blizak HDZ-u. Mnogo godina kasnije, kada sam u Betonu objavio jedan odlomak iz svog istraživanja recepcije Kovačevih knjiga kod nas, drugi moj profesor, koji je emigrirao u London, napisao mi je protestno pismo koje je saželo sva opšta mesta o Kovaču još iz vremena polemike sa Kusturicom. Danas se isti profesor, na tragu Kusturičinih ideja, obračunava sa Markom Tompsonom, biografom Danila Kiša, zamerajući mu što je „Kišu pristupio iz perspektive oblikovane događajima u poslednje dve decenije“. Jasno mi je da bi profesori srpske književnosti mnogo više voleli da se prema tom dobu nikada ne moraju odrediti i da mogu mirno nastaviti da drže svoja predavanja o Dučićevim „Sunčanim pesmama“, ali na njihovu žalost, taj period koji uporno zatrpavaju godinama, uskoro će isplivati na površinu i prekomponovaće njihov svet i kanone koje su uporno branili. S druge strane, Kovaču je nemoguće pristupiti izvan perspektive poslednjih decenija. On je u tom periodu napisao knjige koje će postati najvažnije kada se profesori i studenti jednog dana budu probudili iz višedecenijske kome. To naročito važi za knjigu eseja Bodež u srcu i roman Kristalne rešetke.

Testament Mirka Kovača u Srbiji još dugo neće biti otvoren, uprkos činjenici što je poslednjih godina u Samizdatu B92 objavljeno nekoliko njegovih knjiga, nažalost bez ikakvog pratećeg teksta, bez bilo kakvog ozbiljnijeg pokušaja da se na javnoj sceni rehabilituje ovaj zabranjeni pisac, jedan od najvažnijih književnika epohe koja se sa političkom transformacijom bivših bacača fotoaparata „zorki“ zatvara pred našim očima. Da se razumemo, za to su odgovorni jedino čuvari srebreničkog književnog kanona koji su Kovačevu pobunu protiv političkog zla videli isključivo kao zavist, jer Kusturica nije režirao po njegovim scenarijima ili kao puko samoreklamerstvo. Odluka da se Kovaču oduzmu sva prava i on svede na književno i ljudsko „ništa“, kako se pompezno najavljivalo u Dugi, neće biti suspendovana sve dok se ovo društvo ne „otarasi Miloševićevog nasleđa i njegovog duhovnog siromaštva“, kako je to dalekovido napisano u „Poljima smrti“. No budući da danas, dvadeset godina kasnije, većina medija egzaltirano prati Kusturičino filmsko puškaranje na granici s Bosnom, Kovač se može osloniti samo na malu čitalačku zajednicu koja i dalje zaverenički čita njegove knjige.


Saša Ilić
Peščanik.net, 21.08.2013.
Fotografija: Mirko Kovač sa suprugom Slobodanom Matić, slikaricom, u Imotskom 1975.

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni