A horizont se naglo sužava i steže oko nas


Pesma se uzdiže zajedno sa kulom i proteže se sa ženom koja leži nasmejana, beskrajna i lepa kao more. Srećan sam pored nje, i igram se na pesku algama njenih ruku, prkoseći plavom talasu njene rasturene kose i peni njenog trbuha koji kao da mi govori: udalji se.

U tom maglovitom kraju, u tim prostorima koji se kao duga prelivaju od vila, ti dolaziš k meni, snažna i plemenita, ružičasta i crvena, boje slezovog cveta i ljubičice pod spoljnim izgledom svoje beline.

A horizont se naglo sužava i steže oko nas.

Dockan u noći ja bdim i osluškujem te. Ti spavaš i tužiš ili gunđaš, prema tome da li si mirna, uzbuđena, uspavana ili uzrujana.


Paul Éluard, „Četvrta poema viđena (2.)”
Fotografija: Anka Zhuravleva

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića