462-0614


sada me često zovu
telefonom.
svi su ti pozivi slični.
„jeste li vi Čarls Bukovski,
pisac?”
„da”, kažem.
a oni mi govore
kako razumeju ono što
pišem
i neki od njih su pisci
ili bi voleli da pišu
a rade dosadne i
odvratne poslove
i ne mogu da gledaju
svoju sobu
stan
zidove
te noći -
žele da pričaju s
nekim
i ne veruju
da im ne mogu pomoći
da ne znam reči
ne veruju
da se i sada često
previjam u sobi
hvatam se za utrobu
i govorim
„Isuse Isuse Isuse,
zar opet!”
ne veruju
da su nevoljeni ljudi
ulice
samoća
zidovi
isto tako moji.
i kad spustim slušalicu
misle da čuvam svoju
tajnu.

ne pišem iz
nekog saznanja.
kad telefon zazvoni
i ja bih hteo da čujem reči
od kojih bi mi bilo
lakše.

zato je moj broj
u imeniku.


Charles Bukowski, „462-0614”
Preveo: Flavio Rigonat

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole