Žaba krastača


Još će moji prijatelji pričekati
Da me ponovo vide u gradu,
Da lutamo ulicama
Do kasno u noć,
Dovikujući se i mašući jedan drugom
Da pogleda ovo ili ono,
Nešto suviše lepo ili strašno
Da se u žurbi imenuje.

Ostajem na selu,
Da ustajem rano,
Slušam ptice
Kako pozdravljaju svitanje,
A kad one zaćute,
Šumi vetar u lišću,
Kojeg ovde ima na gomile,
Kao vas u gužvi gradskoj.

Lepog li dana danas, reče komšinica,
Ovako nešto Bog još stvarao nije.
Razmišljao sam o tome sedeći u hladovini,
Pošto ona ode
Kad iz trave iskoči krastava žaba,
Pa, smatrajući me bezopasnim,
Preskoči preko moje noge na putu do vode.


Charles Simić, „Žaba krastača”
Fotografija: Laurent Laveder

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole