Za Džejn Kuni Bejker, umrlu 22. 1. 62.


i tako si otišla
i ostavila me ovde
u sobi sa pokidanom zavesom
i Zigfridovom idilom što svira na 
malom crvenom radiju.

i tako si brzo otišla
iznenada kao što si došla
i dok sam brisao tvoje lice i usne
otvorila si najveće oči koje sam ikad video
i rekla: „mogla sam da znam
da ćeš biti ti“,
i jesi me prepoznala
ali ne zadugo,
a jedan starac belih tankih nogu
u susednom krevetu
rekao je: „neću da umrem“,
i tvoja krv je ponovo potekla
i držao sam je u skupljenim dlanovima,
sve što je preostalo
od noći i dana,
a starac je još bio živ
ali ti nisi
mi nismo.

i otišla si kao što si došla,
brzo si me ostavila,
toliko si me puta ranije ostavila
kada sam mislio da će me to uništiti
ali nije
i uvek si se vraćala.

sada sam isključio crveni radio
i neko je u susednom stanu tresnuo vratima.
osuda je konačna: neću te pronaći na ulici
niti će telefon zvoniti, i nijedan me trenutak neće
ostaviti na miru.

nije dovoljno što ima mnogo smrti
i što ovo nije prva;
nije dovoljno što mogu da živim još mnogo dana,
čak možda i godina.

to nije dovoljno.
telefon je kao mrtva životinja koja
ne progovara, a kad opet progovori
uvek će to biti pogrešan glas.

čekao sam ranije i uvek si ponovo dolazila.
sada ti moraš da čekaš mene.


Charles Bukowski, „Za Džejn Kuni Bejker, umrlu 22. 1. 62.“

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni