Srbi su lepe žene, a ne ružni generali


Rekao si u jednim intervjuu, a povodom filma U zemlji krvi i meda, kad su te pitali da li si se dvoumio da prihvatiš ulogu: „To je moj posao, moja je težnja da igram u vrhunskim filmovima, snimanim u najboljoj svetskoj produkciji. Ja sam glumac i ne bavim se politikom.“ Ipak, taj film je kod nas izazvao brojne upravo političke rasprave, koje nisu imale nikakve veze sa kvalitetom filma. Ne ulazeći u to kakav je film, kakva je režija, kakva je gluma, kako si ti video tu, takvu, raspravu o filmu? 

Stalno imaš takvu raspravu. Stalno se izbegava suština teme. Jer, šta je to tako uzbudilo te ljude… 

A da pri tome nisu ni odgledali film. Osuda je krenula čak i pre premijernog prikazivanja… 

Pa čak i da su videli. Pa čak i da je loš film. Ajde da uzmemo kao hipotezu: loš je film. Pa, dobro. To je film. Šta te je toliko uzbudilo? Šta te je nagnalo da se toliko uzbudiš oko toga? Pa, uzbudilo je što to čačka jednu temu koja je vrlo komplikovana i kompleksna. A to jeste naše suočavanje sa prošlošću. Čim možeš da pričaš o nečemu, to znači da vise nije tvoja trauma. Jer, trauma je nešto o čemu ne možeš da govoriš. Primećujem da je kod nas zabranjeno da se o tome govori. To je pouzdani znak da je to naša trauma. Onog časa kad bismo o tome mogli da pričamo, onda bi to bio znak da lečimo našu trauma. Kao glumac uopšte nisam dužan da učestvujem u takvim raspravama. Drugo, to je stavljeno u takav položaj da ja sebe branim, da sam izdajnik. Ali, čini mi se da dokle god se oni sekiraju zbog mog rada i zbog mene, dokle god me ne tapšu nacionalisti po ramenu, na dobrom sam tragu. 

Čitala sam na internetu komentare ispod tekstova sa tvojim izjavama, ima užasnih stvari. Je l’ te to nekad uplaši? Pomisliš li da bi ta neka budala mogla da ti naudi? 

Ma, to je besmisleno. 

Besmisleno ako neko napiše: “Ajde Đuričko, izađi, čekam te, polomiću te”? 

Bilo je još i gorih i glupljih stvari, ali internet pruža tu mogućnost da ti pod imenom Svrčuge3 izgovaraš gadosti i gluposti. To je danas normalno i demokratija pruža mogućnost da raspravljamo na taj način: kad kažem jednu reč, tamo 194 lika ima negativan komentar. A onda ima nekih divnih ljudi koji me brane, pa se upletu sa ovim ludacima. To je potpuno besmislena rasprava… 

Nije da me plaši, ali ne mogu da budem baš ravnodušan. Ružno mi je da neko preti pod imenom Bubamara. To je deo sazrevanja našeg društva, koje pokazuje frustraciju. Ti rat ne smeš da pomeneš. Kao ni bombardovanje. Postoji jedna zvanična verzija u koju ne smeš da dirneš. Imam utisak da smo mi, obični ljudi, nagde između čekića i nakovnja. 

Nemalo je fašističkih ispada, ne samo na forumima… 

Ma, ti imaš raspravu na televiziji gde je legitimno da sedi čovek fašista u studiju i zastupa tezu da bi trebalo sve pedere zadaviti. S druge strane imaš čoveka koji je homoseksualac ili nekog ko se bavi ljudskim pravima, koji se brani. Kad pređeš granicu i odeš tek u Hrvatsku, vidiš da je malo drugačije. Da nije baš dozvoljeno biti otvoreno fašista na televiziji. 

Mislim da nisu ni oni izlečeno društvo. Imaju i oni svoje fašiste, pa čak i na televizijama… 

Ali tamo se ipak nešto pomera. Mislim da će njihovo društvo pre da ozdravi, jer oni govore o tome. Oni na dan neke državnosti daju zastavu majci koja je izgubila dete. Ta zastava joj neće vratiti sina i koliko god je to jedna užasna, morbidna, igrarija nacionalista, oni ipak pominju da je to bilo. Ti ovde imaš ljude koji nemaju ruku i nogu, oni su učesnici rata, koji se zvanično nije desio. Odnosno, Srbija nije učestvovala u njemu. A kako nemaš ruku? Ti tipovi koji su ih nagovarali, tapšali po ramenu, govorili im da su heroji, i dalje sede u nekim strankama, a ovaj koji se borio, koji nema ruku, on je nula. I uvek je: “A šta su oni nama radili?” Čoveče božiji, uopšte ne ulazim u to šta je tebi neko radio… Kad se vrati sve na čoveka, ne postoji “mi” i “vi”. Ako ti kažem da ima tamo tip bez ruke i noge, zove se tako i tako, borio se tu i tu, bomba pukla... To znači, bio je rat. Ajde da razgovaramo o tome. Koliko god da je strašno, hajde da probamo da se vremenom probijemo kroz te užase, kroz te mrakove. Postoji onaj REKOM, pokušaj da se napravi šira slika šta se stvarno dogodilo, jer svako ovde ima svoju verziju. U Hrvatskoj čuješ: “Haški tribunal je izmišljen da šalje hrvatske domoljube…” Čekaj, čekaj, pa i ovi naši budalaši isto to pričaju: “Haški tribunal je izmišljen da šalje srpske heroje…” 

Ima jedna dosta prosta logika. Nema ubijanja. I kad to staviš kao pravilo broj jedan, onda ćeš vrlo lako da vidiš ko je s koje strane. Da imaš ljude i imaš neljude. Imaš ljude koji su ljudi i imaš neke neljude koji su ipak ljudi, koje je neko začarao, a kad bi ih malo raščvrljio, malo s njima razgovarao, mogao bi da u njima nađeš ono ljudsko. Ako pođeš od prava na život, kao neotuđivog prava, onda ćeš videti da su svi oni koji su učestvovali u ubistvu Đinđića porušili to pravo, kao i svi koji su ga zagovarali ili su intimno bili zavedeni novinskim člancima Kurira i onih užasa… 

…Nacionala, Balkana, Identiteta… 

Samo se dogovori sam sa sobom: nema ubijanja. E, kad društvo bude to razrešilo, biće nam bolje.

A ti misliš da je srpsko društvo sprmno da se dogovori sa sobom? 

Ne znam da li je spremno. Ali, dok to ne rešimo, imaćemo tipa koji drugom tipu ukida to pravo, zato što ovaj voli svog druga. Ajde da se dogovorimo, ajde da napravimo referendum: ima ubijanja ili nema ubijanja nekoga ko drugačije misli, ko je druge vere, boje, nacije, ideje, stava, opredeljenja… A to su sve tvoja prava. 

Svakog septembra ili oktobra, kad krene organizovanje Parade ponosa, imaš one koji bi da ukinu to pravo. Pravo na život. Pa se skandira: “ubij, zakolji, da peder ne postoji”, kao i gomila drugih, sramnih, parola. Godinama unazad, te i takve protivnike parade, zdušno podržava i Srpska pravoslavna crkva. 

Tako je. A meni će, opet, posle ovog intervjua verovatno 1000 fašista da preti. S druge strane, u toj crkvi, siguran sam, postoji dobrog sveta i nisu oni zli po svojoj prirodi. Imaš pet ili šest ljudi koji su zavedeni i koji ne razumeju osnovu onoga što im je posao. A to je hrišćanstvo. To je duša. To je čovek. I tamo, u njihovoj knjizi pravila, prvo je - ne ubij. 

Jedna od teza za ubistvo Zorana Đinđića je da je on izručio Haškom tribunal optuženike. Dobro, ok, smatraš da to nije u redu, nije zakonski… Kazni ga po zakonu. Čoveče, ti dođeš i streljaš 20 ljudi iz puške, pa te ne ubiju posle toga, nego ideš u tvorza. Za silovanje deteta ne možeš da ubiješ čoveka. Kako onda možeš da ga ubiješ zato što je nezakonito izručio nekog Haškom tribunalu? Pa, nije to, nego im je dirnuo u pare. Diruo im je u to što su krali, otimali, trpali u džepove godinama. I sad je odjednom bilo pitanje: “Šta ćemo da radimo sad?” Deset godina kasnije, sad je tek usvojen zakon da se imovina koja je stečena protivpravno oduzima. Tek je sad to stiglo na red. Oni su imali 10 godina da to lepo legalizuju. Zato legalizacija i traje ovako dugo. Ali opet počni od prava na život. Pravo je i na moje mišljenje da su naši imali logore za žene u Bosni, po mojim saznanjima. Tako je moje pravo da radim svoj posao, da glumim u filmu. 

Ti si zbog toga smatran izdajnikom. 

Jeste, ja sam izdajnik, a neko ko je stvarno držao taj logor, on je heroj. Pa, nije. A čak i ako sam ja izdajnik, imam pravo na život. Optuži me da sam izdajnik, zatvori me, osudi me, ali nema ubijanja. To je toliko prosto. On navija za Rad, a ovaj je Rom. Pa? Da li to tebi daje za pravo da mu oduzmeš život? A mi ni taj prvi korak nismo savladali. Ti i dalje imaš ljudi koji misle da je trebalo ubiti Đinđića i mnogo nam je bolje sad zato što je ubijen. 

Jedno istraživanje, rađeno neposredno pred atentat, pokazalo je da je Đinđić imao svega osam ili devet odsto podrške u tom trenutku. Smatran je izdajnikom, saradnikom mafije, kriminalcem. Kad se desilo ubistvo, pa se pojavilo neverovatno mnogo ljudi na sahrani, nekako su se svi ti koji su o njemu loše govorili u javnosti, okrenuli za 180 stepeni… 

To “neverovatno mnogo ljudi”, je tih devet procenata. Nas je uvek bilo 9 ili 10 posto. Nikad više od toga. Mislio sam da će nas vremenom biti više, da ćemo uspeti. Voziš se jedan dan s taksistom, on, vidiš, čita neke grozne novine, čita pamflete državne bezbednosti i ti sad pričaš s njim. On kaže svoj stav: “Mislim da bi trebalo ubiti sve pedere.” A ti ga pitaš: “Čekaj, a šta ako je tvoj neki rođak homoseksualac?” Kaže: “I njih!” E, onda se vratim na ono prvo pravilo, pravo na život. Slaže se. I sad taksista i ja lomimo mozak jedan drugom i ja se nadam da sam ga malo zatrovao i pomerio naovamo. 

A on misli da je tebe pomerio na svoju stranu… 

Ili kaže: “Ovaj Đuričko je izdajnik.” Ti vidiš koliko ispliva gluposti, koliko majmunluka, prostakluka, zatucanog ponašanja oko ove Parade. Kad je bila ona prva, bio sam u fazonu: dobro, šta s tim? Realno, baš me briga. Njihova stvar. Kao što ovi majmuni idu ulicom i protestuju protiv hapšenja Mladića. Oni viču: “nož, žica, Srebrenica” i idu sa slikama Ratka Mladića. Ovaj grad je dovoljno veliki da može da proguta i te barabe. Ti gledaš i možeš jedino da kažeš: “Dobro, to je njihovo pravo.” Ja se duboko ne slažem s tim. Tad su ovde bili i neki moji poznanici iz Sarajeva, koji imaju rođake koji su tamo stradali. Oni to gledaju. Kažem: “Ne znam, brate, šetaju i to je to.” 

Ipak ne mislim da je pravo svakog da uzvikuje šta hoće, kao što je “nož, žica, Srebrenica”. Pa, upravo je to kršenje Ustava ove zemlje… 

Naravno, negiranje ratnih zločina u Nemačkoj posle rata smatralo se krivičnim delom. To nije smelo da se radi. Ti imaš ovde na Pravnom fakultetu predavanje nekih ludaka “dan oslobođenja Srebrenice”. Pa, čekaj, imaj milosti. Neću da ulazim u to ko je u pravu, nisam istoričar, ali imaj milosti. Ako neko tamo ima sahranjene svoje rođene, ne možeš da im pričaš: “Nije vas bilo osam hiljada, nego vas je bilo četiri hiljade.” Ne osam hiljada, ne četiri hiljade, nego – nijedan ne sme da se ubije. I uvek je tu onaj odgovor: “A znaš ti šta su oni nama uradili?” Nema toga, ne možeš ni te naše da ubijaš. Kad staneš na stranu žrtava, vidiš da smo svi mi žrtve. Kao što su Albanci, koje su sahranili vezane žicom u Batajnici, tako su i neki Srbi, nesretni, ko zna gde sahranjeni vezani žicom. Ili ona mala devojčica Milica Rakić, koja je poginula tokom bombardovanja. I Milica i ti nesretni ljudi sa Kosova koji su tu sahranjeni, oni su svi moji. Oni su više moji nego bilo koji Srbin ili Albanac koji je ubijao, ili onaj frik u avaksu gore. A ovi koji su ih ubijali - oni nisu moji. I nikad neće biti moji, ma koliko bili Srbi ili Albanci. Ne interesuju me. Nisam ja rođak sa ubicama. Kao - oni su Srbi. Nisu. Srbi su dobri ljudi koji u autobusu ustanu kad neko maltretira nekog i kažu: “Ajde, udari mene.” To je moja fiksacija Srba. Neko ko skine kaput i da devojci kad je hladno. Neko ko u kafani, kad devojka pije sok, a on pije pivo, plati i njeno piće. Ne dozvoli da ona plati. Mislim da su to naše vrednosti, a ne Ratko Mladić. Ana Ivanović, ona je naša vrednost. Srbi su lepe žene, koje su uspešne u svom poslu, a ne ružni generali. 

A gde je u odnosu na to Srbija danas? 

Mi nikad više ne možemo da se vratimo u ono doba. 

Kad to kažeš, misliš na to da više nikad, ipak, neće biti ratova? 

Pa, neće. Nemamo više kapacitet da ratujemo. To je dobro. Ali i dalje postoji frustracija koju pakuju ovim mladim ljudima, koji nisu slobodnog duha i mozga. Oni stalno stvaraju frustraciju da svet mrzi Srbiju i da je njihova suštinska želja da unište Srbe. Pazi, u svakoj zemlji postoje nacionalisti i ekstremisti. Ali se svuda tamo vode kao marginalna grupa. 

Oni u Srbiji nisu marginalni. Oni su i u vlasti.

Oni forsiraju ovakve međuljudske odnose. Takva se društvena klima pravi. Ti ne smeš u školi da kažeš da su Romi ljudi kao i ti. Ne smeš prema devojci da imaš normalan odnos, da kažeš kupio sam joj cveće. Drugi klinci će reći: vidi ovu budalu. Sve je devastirano. Devojčice gledaju na televiziji pornografiju, devojke koje prodaju tela. Nek budu i gole što se mene tiče. Imaju puno pravo da to rade. Ali je strašno što je to model vrednosti. Rađeno je svetsko istraživanje šta su svetionici po kojima nameštate kompas vašega broda. Amerikanci, koji su inače prilično neobrazovani, kad pogledaš prosečnog građanina koji ne zna ni gde je Irska, rekli su da je njima, recimo, uzor Martin Luter King. Naši su odgovorili: Ceca! Oni nisu razumeli pitanje. To je problem kapaciteta naše tintare. Mi ne možemo da ukapiramo šta su vrednosti. Možeš da se ložiš na Cecu, pa da kažeš uspela je, peva, dobro joj se prodaju ploče… 

…udala se za ratnog zločinca… 

Ne verujem da ih to pali, mada ne znam. Ali, ja te ne pitam to. Pitam šta su tvoje vrednosti, koji su to ljudi na koje si ponosan, na koje misliš da bi voleo svoj život da uputiš. Kad god se izgubiš u životu, na koga se orijentišeš? Pa, ne na Cecu, živ ti ja. Kako, bre, na Cecu? Šta ti je? Đinđića, recimo, niko nije ni pomenuo. On nije na toj listi. Novak Đoković im je negde dalje. Dobro, pomenuli su Teslu, tu mogu da se složim, bili su na tragu. On je veliki naučnik, bio je protiv rata i bio je Jugosloven, što je nerviralo i Hrvate i Srbe. Ali u humanim “vrijednostima”… Suštinski, nisu pitanje razumeli. 

Ima jedna divna Prudonova rečenica, parafraziraću je: “Dubinu propadanja nije moguće sagledati. To se za generaciju ili dve neće zaustaviti. Moramo navići da to primamo bez preterane tuge, oslonimo se jedni na druge i dozivajmo u tami.” 

Optimistično… 

Da, to ti je moja prilično optimistična prognoza za budućnost. 

Šta je svrha političke partije? Kažu: da dođe na vlast. Pa, nije to svrha. Svrha je valjda da sprovedeš svoje političke ideje i da povedeš društvo u nekom pravcu u kom bi trebalo da ide. A mehanizam kako ćeš to da izvedeš, jeste da dođeš na vlast. Svi su oni već bili na vlasti. Sve se obrnulo ceo krug, evo i drugog kruga. Naša iskrena želja da idemo u Evropu je partijska stvar koja služi da se dobijaju izbori, odnosno da se ostvari svrha – da dođu na vlast. Stalno imam utisak kao da nas skidaju sa pića, moramo da ostavimo alkohol, a nikako da to uradimo: “Šta je, super mi stoji, popijem možda dve-tri ili pet-šest-deset…” Ne može da se pije na radnom mestu. Moraš da se umiješ. Moraš da kažeš dobar dan. Da ne pričam o socijalnoj pravdi, o našoj ideji gde ćemo i šta ćemo. Mi ništa ne proizvodimo. Više trošimo nego što zarađujemo. Generacije moje dece će te dugove vraćati, ako ne i njihova deca. Samo da imaju čime da vrate. Koja je ideja? Opet se vraćamo na tri čepa i četiri rupe. Gledaš svoje domaćinstvo, pa vidiš da ne možeš da trošiš više nego što zarađuješ. Možeš da pozajmiš od ujne iz Nemačke. Možeš jednom, tri puta, ili pet puta, ali će i ujna onda reći dosta sine. Nema ideologije, sem ove desne. Koja nije čak ni ideologija. I to je budalaština.

Izvor: Status
Razgovarala: Jovana S. Polić
Foto: Aleksandar Plavevski
Kompletan intervju na:

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni