Strambotti


1

Кад ноћу дишем, ја у полутами 
Осећам како тишина светлуца,
Док слушам како поред узглавља ми 
На слепом оку твоје било куца;
И тек у зору капке такне сан ми,
Кад твој се тањи од близине сунца:
Већ годинама у синкопи снимо,
А наша љубав стари као вино.

2

Ја уснем поред тебе тек кад зора 
Запара ноктом дно неба кроз гране -
Па знам да сањаш, знам и какав сан је,
Да ли паслика врта или мòра.
И тако читам ноћно путовање
На лицу вољеноме, још без бора:
Да путовање сведе ујутро се 
У траг на јастуку и мирис косе.

3

Када те питам шта си снила ноћас,
Кажеш да не знаш, или се насмешиш;
Да л збиља снити заборавиш очас.
Ил загонетку не зелиш да решиш?
Можда је била пустош и хладноћа,
Па заборавом намерним се тешиш:
Да ми је да ти место песме ове
Напишем читак синопсис за снове!

4

Већ годинама знам да нестајемо
Заједно: тако писах још у дане
Када време беше вал са сланом пеном
Младости, светлом страшћу усијане;
Сада све више знам да нестаћемо
Као два позна плода с исте гране,
Које заједно стресе крајем дана 
Одлична, блага рука баштована.

5

Да ли осећаш ово убрзање:
То простори се сабиру у нама 
Ко мед у саће; даљине се тање 
Као фолија: иза ње је тама 
И врв од звезда незнаних, постање
Несагледног, црно усијање -
А с ове стране стањене фолије 
Позно пролеће. И магнолије.

6

У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана 
Између сваког слова које пишем.
Изузми себе из било ког дана,
И ја ћу бити неизвесности лишен -
А то су дани које и не бројим,
Јер не знам да ли у њима постојим.

7

Једном, кад дуго била си на путу
По неком поднебљу што није твоје,
А нисам знао правац ни маршруту,
Ни шта ти на том путу писано је,
Када по дан би стао у минуту,
Кад морао сам да волим за двоје,
Увежбао сам врховну вештину:
Стрпљење. Неки у тој вежби гину.

8

Линије света видљивог и иног 
Светлуцају ми у твојој аури;
У свету изван тебе ја сам инок 
У испосници, лептир у чаури.
У једначини света ми смо бином:
То није рекао Петрарка Лаури,
Но матрица је иста. Исти покрет.
Говор душе с душом, како рече Сократ.

9

Ми смо две жиже у једној елипси 
Што непознатом телу је путања;
Је ли то звезда? Ил светлост што мисли 
Своју тежину током путовања? 
Ми смо две жиже у једној елипси 
Зближене тачном мером одстојања
Које у свему одговара црти 
Што спаја жиже љубави и смрти.

10

Кад ноћу дишеш поред узглавља ми 
Ја слушам спори покрет зодијака
Над равним кровом, гласове у тами
Што боји простор између два знака;
Најближи свету онда кад смо сами,
Кад душа света шапуће из мрака,
Учимо мудрост дружења с тишином -
И љубав наша стари као вино.


Иван В. Лалић, ''Strambotti''
Фотографија: Gianni Berengo Gardin
   

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni