Smisao besmisla


Stvarno nisam pametan
Uopšte nisam siguran
Da li treba ili ne treba
Da kažem ili ne kažem
U stvari nema veze
Bolje da ne davim
Ma zaboravi
Nebitno
Nisam ništa rekao
Lupam

M. Bećković, Kad budem još mlađi


Neki kritičari kažu da je poezija M. B. „kritika sopstvenog uma“, što nije daleko od istine ali ova je poezija ipak kritika svakog Uma i svake pameti ljudske i neosporno ruganje poeziji samoj. Nijedna strofa u poemi ne opravdava svoje bivanje i svoj status kao pesnički iskaz koji ima smisla i nekog lirskog daha. Sve je banalna režimska propaganda što smo pokazali u svom eseju objavljenom davno – i primećenom pa i prevođenom negde – gde smo načinili razliku između poezije i propovedi u delu M. Bećkovića. Iskazi su građeni od režimskih propagandnih floskula i palančkih bravura – tu poezije nema.

Nije ovo špekulacija i tome može li mišljenje sebe da misli i kako – reč je o pevanju i mišljenju u Srbiji danas.

Problem je spekulativne prirode u ozbiljnom smislu reči, ali ga u Srbiji nije lako rešiti. I tiče se i poezije i filozofije, posebno političkog mišljenja kao takvog. Učili su nas da onu Dekartovu sentencu znamo na latinskom, pa na nekom drugom jeziku pa i na srpskom – Nihil est in intellectu quod non fuerit in sensu – nisi intellectus ipse: Sve je u čulima i došlo je u razum – „sem razuma samog“. Ovde u Srbiji ni Dekart ne pomaže. Peva pesnik i prvi Guslar ove zemlje kako peva, ali do smisla se teško stiže, kraj svih napora naših. Naravno, poezija nije filozofija i tu biva da i iz „primozga“ – to su Krležine reči – nešto smisla ima i zvuči kao poezija. Emocije su poetski legitimne i bivaju poezija kada stižu iz „zaumlja“, kako su ruski formalisti to definisali. Kod M. Bećkovića nema ni pevanja ni mišljenja, jer se lirski subjekat iskazuje u besmislu i strofe deluju kao besmislica. Jedna je vrlina ipak prisutna u najnovijoj zbirci „Kad budem još mlađi“, koja se najavljuje kao senzacija na Sajmu knjiga, i koja je već kultna knjiga. Poema je jasna i čita se, a ima još boljih strofa. Jasno je samo da su nas bombardovali sedamdeset i osam dana oni s trulog Zapada, a mi ni mrava zgazili nismo niti smo koga bomardovali, ono oko Sarajeva je izmišljotina i „to nijedan Srbin ne priznaje, pa ni ja“, kazao je ustavni poglavar Republike četnički vojvoda Toma N. – u Rimu. Ostalo u poemi Bećkovićevoj ne podaje se promišljanju, ma kakvu metodologiju tumačenja književnog dela odabrali, bilo imanentističku ili socijalrealističku. Nema to veze. Ovo je u Srbiji kultna knjiga, jer je pesnik uporan u ćeranju sa svima, pa i sa sobom samim. Neki kritičari kažu da je poezija M. B. „kritika sopstvenog uma“, što nije daleko od istine ali ova je poezija ipak kritika svakog Uma i svake pameti ljudske i neosporno ruganje poeziji samoj. Nijedna strofa u poemi ne opravdava svoje bivanje i svoj status kao pesnički iskaz koji ima smisla i nekog lirskog daha. Sve je banalna režimska propaganda što smo pokazali u svom eseju objavljenom davno – i primećenom pa i prevođenom negde – gde smo načinili razliku između poezije i propovedi u delu M. Bećkovića. Iskazi su građeni od režimskih propagandnih floskula i palančkih bravura – tu poezije nema.

Još veća je muka s jednom sentencom I. Dačića – i tu Dekart ne pomaže – koja je raspametila sve, pa i one u Evropi. Bilo je raznih tumačenja, a sa jednim je sam autor Dačić išao nemačkom ambasadoru u Beogradu Hajncu Vilhelmu da mu je analizira – odgovora od Nemca još nema. Tumačenja se nastavljaju i do smisla niko još došao nije, i zaista je misao zagonetna.

Nema druge nego da tu misao Premijerovu delom makar navedemo kako bi napokon mogli tragati za smislom besmisla, odnosno besmislice njegove:

„Odmah posle Drugog svetskog rata oni koji su počinili ovaj zločin počeli su da grade novu Evropu“ – to je prvi deo. Naše su žrtve zaboravljene, nastavlja Premijer „zato što je istorija iskrivljena i istorijski poražene nacije u Prvom i Drugom svetskom ratu su danas postale važnije kao faktori na Balkanu, nego što je Srbija i srpski narod“. Da li su poražene nacije i narodi ili zločinačke ideologije krvi ili isticanje svog naciona kao izabranog naroda, o tome s Dačićem kao misliocem nema smisla raspravljati. Dačič je slovio nad humkama naših ljudi koji su pali kao žrtve te ideologije i hteo je – a nije uspeo – da naglasi doprinos srpske antifašističke borbe i otpora Hitleru. A žrtve su nemačkim nacionalistima i fašistima privodili dobrim delom sami srpski kvislinzi. O tome u besedi u Jajincima i na drugim stratištima ni Dačić ni prvi čovek države vojvoda Toma N. ni reči da kažu. A imaju savetnike sve bolje od boljega, a među njima i vladike iz SPC koji se isplakaše za knezom Pavlom ono na Oplencu, a tamo se niko ne seti toga, vladike ni suzu da puste za nekim patrijarhom Gavrilom. A taj je drugačije razmišljao i delao. Pa i pevao, jer u njegovom delu ima i nadahnutih reči kojima je pozivao Srblje da se „odupru Hitlerovoj nemani koja robi Evropu“. To je Srbija danas i imamo i takvog Premijera i takve vladike – jer – prema svecu i tropar.

Mi pak naš posao ne ostavljamo i analiziramo i poeziju i javnu reč dičnih Srbalja sva tri zakona verska, uključujući tu i one Srblje „vere Mojsijeve“.


Mirko Đorđević
Peščanik.net, 21.10.2012.
http://pescanik.net/2012/10/smisao-besmisla 
   

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni