Jutro


Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična.
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična. 
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni.
U osmehu što otkriva naoružane desni.

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
Iz koje treba da pođem, običan, među ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjujem prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen
I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje, 
A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje.
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.


Ivan V. Lalić, Jutro
Fotografija: Rodney Smith 
    

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole