Kao talas...


Negde se pipnu naši mali svemiri
kada već pomislim da spavaš.
Zašumi saten, tama se uznemiri
i kao talas naiđeš.

U školjki tvoga pupka leto zimuje,
tu čuvaš mrve sunca za nas.
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje
dok kao talas nadireš.

I ništa više nije važno,
lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas.
I niko više nije bitan,
svi su pesak prezren i sitan.
Pesak ispod nas.

Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst.
Niz tvoje sapi zvezda pala.
Zalud te privijam uz sebe ko uz krst.
Ti kao talas izmičeš.

Ostavljaš slane kapi bistre
i jato dobrih mirisa Istre po sobi razvijaš.
Ostavljaš varljiv zalog pene 
u srcu ove napukle stene
koju razbijaš.

I ništa više nije važno
lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas.
I niko više nije bitan,
svi su pesak prezren i sitan
Pesak ispod nas.


Đorđe Balašević, ''Kao talas...''

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni