Smatram da je nesanica najveće iskustvo koje se može doživeti u životu


Vrlo je teško govoriti o sasvim ličnim stvarima. Ali, pošto pominjete nesanicu, mislim da nije tako loše patiti od nesanice u mladosti, jer vam to otvara oči. To je krajnje bolno iskustvo, to je katastrofa. Ali to vam pomaže da shvatite stvari koje drugi ne mogu da shvate: nesanica vas stavlja izvan ljudi, izvan čovečanstva. Vi ste isključeni. Vi ležete u osam sati uveče, u devet ili deset, i sutradan se budite u osam sati i započinjete svoj dan. Šta je to nesanica? U osam sati ujutro vi ste na istom kao i u osam sati uveče. Nema nikakvog napretka. Tu je samo ogromna noć. A život je moguć samo kroz diskontinuitet. Zbog toga ljudi podnose život, zbog diskontinuiteta koji donosi san. Nestanak sna stvara jednu vrstu kobnog kontinuiteta. Imate samo jednog neprijatelja, to je dan, to je svetlost dana. Neću da ulazim u detalje, nema potrebe. To je izuzetno mučno. No, dešava se ovo, kada ste budni, vi ste sami... s kim? Ni sa kim. Sami ste sa mišlju o Ništavilu, to je reč zloupotrebljavana zbog Sartra... Ali to postaje očigledno, vi ga osećate skoro fizički. I sve stvari koje su bile samo koncepti, za vas postaju živa stvarnost. Prvo, vreme dobija drugu dimenziju. Vreme jedva protiče. Minut po minut. A svaki minut je stvarnost. Vreme koje protiče, ali koje ne napreduje. Ne znamo prema čemu napreduje. Ne bih hteo da opisujem psihološki proces nekoga koji satima tako stoji i čeka da čuje skoro lagani protok vremena. U suštini, sve psihičke bolesti, po mome mišljenju, svi unutrašnji potresi, potiču od posebnog osećaja vremena. Malopre smo o tome govorili u vezi s dosadom: u dosadi vam vreme postaje eksterno. Ali u besanici vreme je vaš neprijatelj. Zato što je to vreme u koje vi ne možete da se umetnete. Kakav smisao ima taj prolaz vremena? Vi ste tu, ceo svet hrče, svemir hrče, jedino ste vi budni. Dakle, ne želim da govorim o tragičnoj strani, ali znate da devedeset posto samoubistava potiče od nesanice. Neću da vam citiram statističke podatke, ali to nije važno. Ja to znam. To je nesanica. Onaj koji pati od nesanice se ubije, ali onaj koji ne zna za nesanicu se ne ubija. Osim ako nije reč o varalici ili lopovu ili kriminalcu koji hoće da okonča život. Ali, u celini gledano, ne. Skoro sva samoubistva potiču od nesanice. To se može podneti, to je moj slučaj, pod uslovom da se ne radi. Čak sam taj izraz upotrebio tako da moji roditelji nisu finansirali moju nesanicu, ja bih se sigurno ubio. Malo je neskromno izlagati sve to, no konačno, to su stvari s kojima se svi mogu sresti, zbog toga o tome i govorim. To nije individualno iskustvo, to nisam samo ja, poznajem gomilu ljudi koji se susreću sa istim stvarima. Razgovarao sam sa lekarima o nesanici, oni o tome nemaju pojma. Oni koji nisu lično doživeli tu tragediju ne mogu ništa razumeti. Lično smatram da je nesanica najveće iskustvo koje se može doživeti u životu. Ono što je najstrašnije, sva druga u poređenju s njim nisu ništa. Ja sam tu jasan i konačan. 


Emil Sioran (Emil Cioran), Razgovori
  

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole