Argonauti


More nas je trpelo, zabavljeno večnošću 
U sebi; i tako smo plovili, od obale 
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli. 
Samo je vetar nosio iskidana vlakna 
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali 
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla, 
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju 
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda 
U koje smo nevešto ispisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli; 
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je 
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto. 
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali. 
Ali malo ko zna tajnu: 
nije važan svršetak, 

Važna je samo plovidba.


Ivan V. Lalić, ''Argonauti'' 
Fotografija: Rodney Smith

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole