Starac


Usamljen sam, kao kost.
Krpa me ponekad pogleda
očima grešna čoveka.
Ne uznosim se, ovde sam.
Trpim poruge. Neka ih,
nek po meni padaju.
Zelen je strah od bede.
Štap je dopuna koju stekoh.

Svi su nekud otišli.

Lepo je biti pored vatre,
pored Isusa. Pođi,
donesi mi vode.
Još nisam zaboravio telo
i njegovih devet znojeva.

Smireno čekam smrtni čas.


Novica Tadić, ''Starac''

Fotografija: Paolo Tarantini, ''Dream''
  

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića