Prizivanje Džojsa


Rasuti u rasutim prestonicama,
samotni i brojni,
igrali smo se prvog Adama
koji je stvarima dao ime.
Na prostranim padinama noći
koje se graniče sa zorom
tražili smo (još pamtim) reči
Meseca, smrti, jutra
i drugih navika čovekovih.
Bili smo imažinizam, kubizam,
tajni skupovi i sekte
koje veličaju lakoverni univerziteti.
Izmislili smo izostavljanje interpunkcije,
izbacili velika slova
i strofe u obliku golubice
aleksandrijskih bibliotekara.
Pepeo - trud naših ruku
i živa vatra naša vera.
A ti si, za to vreme,
u gradovima izgnanstva,
onog izgnanstva koje beše
tvoje omraženo i omiljeno oruđe,
kovao oružje svoje umetnosti,
gradio svoje mučne lavirinte,
infinitezimalne i nedovršene,
divno beznačajne,
nastanjenije od istorije.
Umrećemo a nećemo ugledati
dvoliku zver i ružu
što su u centru tvog lavirinta,
ali sećanje ima svoje talismane,
svoje odjeke Vergilija,
i tako na ulicama noći traje
tvoj veličanstveni pakao,
toliki tvoji ritmovi i metafore,
blago tvoje tame.
Šta mari sav naš kukavičluk
ako na zemlji postoji samo jedan hrabar čovek,
šta mari tuga ako je u vremenu bio neko
ko je sebe smatrao srećnim,
šta mari moja izgubljena generacija,
to mutno ogledalo,
ako je tvoje knjige opravdavaju.
Ja sam oni drugi. Ja sam svi oni
koje je iskupila tvoja uporna savesnost.
Ja sam oni koje ti ne poznaješ a spasavaš ih.


Jorge Luis Borges, ''Prizivanje Džojsa''
  

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Kada Jelena dođe na more

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni