Kako su me ukrali Nemci (2011)


Režija: Miloš Miša Radivojević
Scenario: Miloš Miša Radivojević, Svetozar Vlajković, Vladislava Vojnović
Uloge: Jelena Đokić, Douglas Henshall, Svetozar Cvetković, Miodrag Miki Krstović, Dara Džokić, Vojislav Brajović, Gordan Kičić, Branimir Popović, Maša Dimitrijević, Nada Šargin, Nebojša Milovanović, Nenad Ćirić
Žanr: istorijska autobiografska drama
Trajanje: 140 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2011.


Miloš Miša Radivojević, koji je sa svoja poslednja dva rediteljska rada (Buđenje iz mrtvih i Odbačen) revitalizovao svoju karijeru, a drugopometutim ostvarenjem i dosta uspešno artikulisao pojam srpskog smislenog i sadržajnog arthouse filma, ove godine nam se predstavio produkciono, a i tematski, zahtevnijim i ambicioznijim filmom. Kako su me ukrali Nemci je nastao na osnovu rediteljevih sećanja na odrastaje u Čačku i okolini tokom nemačke okupacije, a ojačan je i savremenijim okvirom tokom kog Svetozar Cvetković, kao sada već potpuno potvrđeni Radivojevićev alter ego na ekranu, preispituje svoja čvorišta u kontekstu tog i takvog odrastanja i njegovih potonjih posledica na njegovu ličnu evoluciju.

Na papiru ovo ostavlja utisak zaumnog i suvislog koncepta; međutim, stvari se znatno komplikuju kada se priđe proceni dometa konkretnog filma u celini. Pominjani okvir skorije prošlosti, naime, ovde se čini potpuno suvišnim i nakalemljenim, a stvar otežava i to što je izveden u već potrošenom Radivojevićevom maniru po kom nam Cvetković svako malo u kameru ili iz off-a lenjim, šaputavim glasom saopštava dubokoumne rečenice osmislu života lika koji tumači i svrsi ljudskog postojanja uopšte, a sve to u sada poslovičnim sivkastim tonovima slike. Na planu priče koji se tiče života pod čizmom fašističkog okupatora, pak, dolazi do upadljive kloizije nekoliko oprečnih stilova. Gluma krunskog lika, lika majke kasnije intelektualca u rascepu, data je dosta frivolno, Jelena Đokić taj lik tumači, počesto prelazeći na teren vetropiraste persiflaže, što je u potpunom nesaglasju sa ozbiljnim događanjima i brojnim smrtima njoj bližnjih, dragih i saradnika. Epizodična struktura tog dela priče, kojom je autor kanda želeo da ukaže na višak istorijje i ideologije u našim životima, ne očitava dovoljno međusobne umreženosti, te priča deluje kao niz ilustracija manje i više značajnih rukavaca osnovne priče. Svemu tome treba dodati i previše upadljive budžetske nedostatke koji se lako primete u filmu iole šireg zamaha i uz to smeštenog u kostimografski-scenografski drugačiju i dalju prošlost, kao i neuspeh autora da nam pokaže relevantnost te priče u trenutku kada je prezentuje publici. A to se mora uzeti u obzir, jer, premda je rediteljski posao počesto samotnjačka rabota, film jeste populistički i suštinski komunikativan medij, pa se i reakcije gledalaca u dalekom kondicionalu moraju uzeti u obzir.

Zamiljivost predstavlja i određeni nostalgičarski štimung kojim se autor odnosi prema liku nemačkog vojnog lica koji dospeva u Čačak i porodicu dečaka kroz čije oči donekle sagledavamo priče; reč je o zbunjujućoj modi (onomad je najavljivan i Tuđa krv Pjera Žalice) koja je zahvatila sineaste u ovim krajevima. O liku predstavnika nemačkih okupacionih snaga ne saznajemo mnogo, ali ga zato vidimo kao krajnje kultivisanog, dobrohotnog germanskog gospodina koji pati za svojim bližnjima u rodnom kraju, ali stiže i da se nađe glavnoj junakinji, otpočne uprizorenu i nežnu romansu sa njom, usput se odajući čarima tihog života, klasične muzike i dobronamernog stava prema zbunjujuće strastvenim i zakrvljenim Balkancima. Ovde taj lik nije dovoljno individualizovan, te se lako može shvatiti kao reprezentativni uzorak soja, ali ono što se ne može razumeti jeste primetan žal za okupatorom i okupacijom, posebno kada se uzmu u obzir strahote koje su nemačke snage za sobom ostavile i na ovim prostorima. Čuđenje je tim jače jer se ta čežnja kao kičma emocionalne dimenzije priče javlja u radu jednog od najosobenijih srpskih reditelja koji je je često imao dovoljno toga pametnog i provokativnog da kaže, istovremeno znajući kako da to filmski uobliči, a tragovi tog dara i te veštine tu i tamo isplivavaju i tokom ovog dubioznog i, ipak, promašenog ostvarenja. 


Zoran Janković
   

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Kada Jelena dođe na more

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni