Pozdrav Voltu Vitmenu


Portugal – Beskraj, jedanaestog jula hiljadu devetsto petnaeste...
Hej-la-a-a-a-a-a-a!

Odavde iz Portugala, sa svim razdobljima u svom mozgu,
Pozdravljam te, Volte, pozdravljam te brate moj u Svemiru,
Ja, sa monoklom i u sakou preterano izrezanim u struku,
Nisam nedostojan tebe, Volte, to dobro znaš,
Nisam nedostojan tebe, jer dovoljno je da te pozdravim pa da ne budem nedostojan...
Ja tako sklon mrtvilu, ja tako lako podložan dosadi,
Jedan sam od tvojih, to dobro znaš, i razumem te i volim,
Premda te nisam upoznao, rođen u godini tvoje smrti,
Znam da si i ti mene voleo, da si me poznavao i objasnio,
Znam da sam upravo takav, bilo na Bruklin Feriju deset godina pre svog rođenja
Ili sad, dok hodam Zlatnom ulicom, tamo-amo, razmišljajući o svemu što nije Zlatna ulica,
I onako kao što si ti osetio sve, osećam sve, i evo nas, s rukom u ruci,
S rukom u ruci gde plešemo čitav svemir u mojoj duši.

O, ti, svagda moderni i večni, pevaču apsolutnih zbilja,
Vatrena milosnice rasutog svemira,
Veliki pederastu što se tareš o raznolikost stvari,
S polnim obeležjima kamenja, drveća, ljudi, zanimanja,
Pohotljiv za prolascima, slučajnim susretima, prostim opažanjima,
Dragi moj zanesenjaku što se zanosiš svekolikom sadržinom svega,
Moj vrli junaku što srljaš u Smrt poskakujući,
I urlicima, cikom i vriskom, Boga pozdravljaš!
Pevaču sveopšteg bratimljenja, krvožednog i nežnog,
Veliki demokrato, što demokratiju nosiš pod kožom, blizak svemu, i dušom i telom,
Karnevalu svih akcija, bahanalu svih namera,
Brate-blizanče svih čerečenja,
Žan-Žak Rusou sveta predodređenog da proizvodi mašine,
Homeru neuhvatljivosti telesne lelujavosti,
Šekspiru opažaja koji rade na paru,
Miltone-Šeli obzora budućeg Elektriciteta!
Zao duše svih pokreta,
Grču unutar svih predmeta-sila,
Svodniče cele Vaseljene,
Bludnice svih sunčevih sistema...

Koliko puta samo ljubim tvoju sliku!
Tamo gde se nalaziš sada (ne znam gde, al tamo je Bog)
Ti osećaš to, znam da osećaš, i moji poljupci bivaju još vreliji (u ljudskom smislu),
A ti i želiš da takvi budu, stari moj, i zahvaljuješ mi odande, sa svog mesta, –
To pouzdano znam, nešto mi to kazuje, neka milina u mom duhu,
Neko nadimanje apstraktno i posredno u dubini moje duše.
Ništa u tebi zavodljivo nije, već gorostasno i mišićavo,
Iako si se pred Svemirom ponašao kao žena,
A svaka je travka, svaki kamen, svaki čovek za tebe bio Svemir.

Stari moj Volte, veliki moj Druže, evohe!
Pripadam tvojim bahanalijama osećaja-u-slobodi,
Jedan sam od tvojih, od osećaja dodira u svojim stopalima do mučnine u snovima,
Jedan sam od tvojih, pogledaj me, odande, od Boga, vidiš me izokrenuto:
Iznutra prema spolja... Moje telo je ono što nazireš, moja duša ono što vidiš –
Nju ti doista vidiš, i kroz njene oči moje telo –
Pogledaj me: ti znaš da ja, Alvaro de Kampuš, inženjer,
Pesnik senzacionalista,
Nisam tvoj učenik, ni tvoj prijatelj, ni tvoj pevač,
Ti znaš da sam ja ti i zadovoljan si zbog toga!

Nikad ne uspevam da čitam tvoje stihove u jednom dahu...
Ima u njima previše osećanja...
Probijam se kroz tvoje stihove kao kroz gomilu koja me gura,
I zaudara mi na znoj, na ulja, na delatnost ljudsku i mehaničku.
U tvojim stihovima, u nekom trenutku, ne znam više da i čitam ili živim,
Ne znam da li je moje stvarno mesto u svetu ili u tvojim stihovima,

Ne znam da li sam ovde, uspravljen na prirodnoj zemlji,
Il visim naglavačke, okačen o nekakvu spravu,
Na prirodnoj tavanici tvog nabujalog nadahnuća,
Nasred tavanice tvoje nedostupne žestine.

Otvorite mi sva vrata!
Moram da prođem, pa makar i na silu!
Moja lozinka? Volt Vitmen!
Al neću izgovoriti nikakvu lozinku...
Prolazim bez objašnjenja...
Ako treba, obiću vrata...
Da – ja, slabašan i uglađen, razvaliću vrata,
Jer ovog časa nisam ni slabašan ni uglađen,
Ja sam JA, jedan misleni svemir od krvi i mesa koji hoće da prođe,
I ima da prođe makar i na silu, jer kad hoću da prođem, ja sam Bog!

Uklonite mi s očiju ovo smeće!
Posklanjajte mi ove emocije u fioke!
Napolje, političari, literate,
Pitomi tgovci, policijo, kurve, podvodači,
Sve je to slovo koje ubija a ne duh koji oživljava –
Duh koji život udahnjuje ovoga trena to sam JA!

Nek mi se nijedan kurvin sin ne ispreči na putu!
Moj put se prostire duž beskraja do kraja!
A da li sam kadar da stignem do kraja, to se ne tiče tebe,
Već mene, i Boga, i mog poimanja reči Beskraj...
Napred!
Stavljam mamuze!
Osećam mamuze, ja sam taj konj kojeg uzjahujem,
Jer ja, po svojoj volji da se poistovetim sa Bogom,
Mogu biti sve, ili ništa, ili bilo šta,
Već kako mi dune... Niko s tim nema nikakve veze...
Pomamno ludilo! Želja da lajem, skačem,
Urilčem, njačem, izvodim telom skokove, piruete, krike,
Da se vežem za točkove vozila, da se pod njih bacim,
Da se podmetnem pod zvižduk korbača spremnog da ošine,
Da budem kuja svih pasa i da mi ih ne bude dosta,
Da budem upravljač svih mašina a da je brzina ograničena,
Da budem smrskan, ostavljen, izmešten, istrošen,
Pleši sa mnom, Volte, tamo, s drugog sveta, pleši ovaj bes,
Skači sa mnom uz ovaj bubanj po kojem dobuju zvezde,
Padni sa mnom iznuren na zemlju,
Udaraj sa mnom ošamućen o zidove,
Razbi se i raspadni se sa mnom
U sve, na sve, oko svega, lišen svega,
Apstraktni bes tela što izvodi maelstroms u duši...

Điha! Samo napred!
Čak i ako sam Bog to brani, idemo napred... Šta mari...
Idemo napred, pravo, i ni na koju stranu...
Beskraj! Svemir! Cilj bez cilja! Šta mari?

(Pusti me da razvežem kravatu i otkopčam okovratnik.
Ne može čovek imati mnogo snage dok ga civilizacija steže oko vrata...)
E sad je već bolje, krenimo, hitajmo, napred samo.
U veliki marche aux flambeaux na sve gradove Evrope,
U veliki ratnički pohod na industriju, trgovinu i dokolicu,
U veliku trku, veliki uspon, veliki spust,
Uz prasku, sveopštu jurnjavu svega što sa mnom juri,
Skačem da te pozdravim,
Vrištim da te pozdravim,
Razularen u besu da te pozdravim, izvodeći stoj na glavi, skok u vis, okrete i piruete!

I zato tebi upućujem
Moje stihove slobodne, moje stihove skokove, moje stihove grčeve
Moje stihove histerične napade,
Moje stihove koji vuku kola mojih živaca.
Nalazim nadahnuće u sunovratima,
I jedva dišući, uspravan, padam u zanose,
A moji su stihovi moja nemogućnost da se od života rasprsnem.

Otvorite mi sve prozore!
Razvalite mi sve vratnice!
Povucite celu kuću iznad mene!
Hoću da živim slobodno na vazduhu,
Hoću da činim pokrte izvan svog tela,
Hoću da tečem kao kiša niz zidove,
Hoću da budem gažen na širokim drumovima kao kamenje,
Hoću da odem, kao teške stvari, na dno mora,
S nekom pohotom koja je već daleko od mene!

Ne želim brave na vratima!
Ne želim katance na škrinjama!
Želim da se umetnem, da se umešam, da budem odnesen,
Želim da me učine ludačkim pripadnikom nekog drugog,
Da me prospu iz kanti za đubre,
Da me bace u mora,
Da mi dođu u kuću sa sramnim namerama,
Samo da ne bih večito ostao ovde, na stolici, miran,
Samo da ne bih sve vreme samo pisao ove stihove!

Ne želim prekide na svetu!
Želim prodorno i materijalno dodirivanje predmeta!
Želim da fizička tela jedna prema drugima budu kao duše,
Ne samo u dinamičkom već i u statičkom smislu!

Želim da letim i padnem s velike visine!
Da budem ispaljen kao kakva granata!
Upućen prema... Odnesen do...
Zamišljeni vrhunac na kraju mene i svega!

Klimaks od gvožđa i motora!
Stepenište što se uspinje uz brzinu, bez stepenika!
Hidraulična bomba što podiže sidro moje utrobe!

Stavite mi okove samo da bih mogao da ih razderem!
Da ih razderem zubima i zube raskrvarim
U mazohističkoj slasti života, grčevitoj do krvi!

Mornari su me zarobili,
Ruke su me stezale u tami,
Umro sam privremeno osetivši njihov stisak,
Za mnom je pošla moja duša ližući pod samice,
Uz bučno kolo nemogućnosti što se vilo oko mojih drskih izazova.
Pocupkuj, skači, zubima ščepaj uzde,
Pegaze-kovano gvožđe mojih usplahirenih žuđenja,
Neizvesna stanica moje sudbine motorne!

He calls Walt:
Vrata prema svemu!
Most prema svemu!
Drum prema svemu!
Tvoja duša-svaštojed,
Tvoja duša ptica, riba, zver, muškarac, žena.
Tvoja duša dvoje tamo gde su dvoje,
Tvoja duša jedno koje čine dvoje kad su jedno,
Tvoja duša strela, grom, prostor,
Ampleksus, neksus, seksus, Teksas, Karolina, Njujork,
Bruklin Feri u predvečerje,
Bruklin Feri odlazaka i povrataka,
Libertad! Democracy! Dvadeseti vek u daljini!
Bum!bum!bum!bum!bum!
BUM!

Ti, onaj koji si bio, onaj koji si gledao, onaj koji si slušao,
Subjekat i objekat, aktiv i pasiv,
Ovde i tamo, ti, na sve strane,
Krug koji zatvara sve mogućnosti osećanja,
Kamen međaš svih stvari koje mogu postojati,
Bog Graničnik svih predmeta koji se mogu zamisliti, a i dalje ostaješ ti!
Ti Čas,
Ti Minut,
Ti Sekunda!
Ti umetnut, oslobođen,rasprostrt, isporučen,
Umetanje, oslobađanje, rasprostrtost, isporučivanje,
Ti umetač, oslobodilac, rasprostirač, isporučilac,
Pečat na svim pismima,
Ime na svim adresama,
Roba predata, vraćena, upućena dalje...
Voz oseta s dušom-kilometrom na sat,
Na sat, u minutu, u sekundu, BUM!

Sad kad sam skoro na samrti i kad sve već vidim jasno,
Veliki Oslobodioče, vraćam se pokoran tebi.
Moja je ličnost, bez sumnje, imala neki cilj.
Bez sumnje, jer se izrazila, htela nešto da kaže
Ali danas, kad se osvrnem unazad, ostaje mi samo jednokajanje –
Što nisam imao tvoju vedrinu koja je i tebe samog nadilazila,
Tvoju zvezdanu slobodu Noći Beskrajne.

Možda nisam imao nikakvu misiju na zemlji.

Pažnja, sad ću da pozovem
Da iskoriste gromku i zaglušujuću povlasticu da te pozdrave
Sve ljudske košnice Svemira,
Sve vidove ispoljavanja svih emocija,
Sve načine mišljenja,
Sve točkove, sve zupčanike, sve klipove duše.

Pažnja, sad ću da kriknem
I u povorci što kreće od mene do tebe sve će da se rasprsne
U jedno metafizičko i stvarno buncanje
U halabuku stvari što navrat-nanos kroz mene prolaze.

Ave, salve, viva, o, veliko kopile Apolona,
Nemoćni i vatreni ljubavniče devet Muza i Gracija,
Uspinjačo od Olimpa do nas i od nas do Olimpa.



Fernando Pessoa
Álvaro de Campos (Alvaro de Kampuš), ''Pozdrav Voltu Vitmenu''
Iz knjige Luka na pučini: Poeme Alvara de Kampuša, Paideia, Beograd, 2001.
Prevela sa portugalskog Jasmina Nešković
            

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića