Усних је од камена


Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају,
али не веруј мору које нас вреба и мами.
Просторе невидљива снага сања којој се
сунцокрети клањају
видиш ли окренута заборављеним данима у
тами?

Тебе три света воле три те ватре прже. А ми
идемо испред наде коју лутајуће пустиње
прогањају.
Они смо што су све измислили и остали сами,
жено од светог мермера бела утехо којој се
приклањају.

На звучним обалама где древно завршава море
каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.
Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе
према врховима који загубише нам траг. Ал лудо
не веруј томе мору које нас вреба и и мами.
Кристална језера сањај у тами.


Бранко Миљковић, Усних је од камена
Фотографија: Todd Hido
    

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole