Belo i lako


Srpaste dune, nebrojene.

U senci vetra, hiljadostruko: ti.
Ti i ruka
kojom sam nag ka tebi uzrastao,
ti izgubljena.

Zraci. U kupu nas navejavaju.
Mi nosimo sjaj, bol i ime.

Belo 
što se u nama romeži,
bez težine
ono što zamenjujemo.
Belo i lako:
neka putuje.

Daljine, bliske Mesecu, kao mi.
One zidaju.
One zidaju greben na kome se
slama ono što putuje,
zidaju 
dalje:
svetlosnom penom i prštavim valom.

Ono što putuje maše sa grebena.
Čela 
domahuje,
čela što su nam zajmili
radi ogledanja.

Čela.
Mi se sa njima kotrljamo onamo.
Igala od čela.

Spavaš li?

Spavaj.

Morski se mlin okreće,
ledeno svetao i nečut,
u našim očima.


Paul Celan, ''Belo i lako''
Fotografija: Ebru Sidar
         

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića