Pisac za sva vremena



Proslavljena i osporavana „Filozofija palanke“, senzacionalni osmotomni rečnik srpske poezije „Biće i jezik“, osobeni romani, eseji i traktati čine impozantan korpus koji će i sledećim naraštajima biti dostojan izazov i visoka mera.

Otišao je od nas Radomir Konstantinović (1928), velikan moderne srpske književnosti koji je ostavio krupan trag u više stvaralačkih disciplina. U bogatom opusu, koji bi zapremio tridesetak tomova, najistaknutije mesto zauzima filozofsko-esejistička knjiga „Filosofija palanke“, koja se najpre pojavila na talasima Trećeg programa Radio Beograda. 

Tokom sedam večeri između 4. i 15. avgusta 1969. autor je pročitao opsežan rukopis bez presedana u našoj kulturi (da li samo našoj). Potom je studija doživela još sedam izdanja, od kojih su poslednja tri, u izdanju „Otkrovenja“, zabeležila ukupni tiraž od 12.000 primeraka. Veoma neobičan podatak za knjigu koja je obeležena složenim analitičkim postupkom, s paradosalnom upotrebom dijalektičkih negacija. 

Od prvog trenutka je postala kultno štivo, što će reći da je uz odane čitaoce i poklonike naišla na zlokoban muk u delu nacionalističkog krila SANU i pripadajućem mu krilu deseteračko-patriotske falange iz Francuske 7. 

Knjiga je doživela nekoliko zbornika, filozofskih tribina i okruglih stolova pri časopisima, ali je, s druge strane, doživela i prizemne diskvalifikacije, ideološke presude i etikete zbog „nacionalne izdaje“ i odmetništva. Tu se palanka nepogrešivo prepoznala.
    
Ali bilo bi nepravedno ostaviti u senci ostale knjige i radove ovog pisca. Kao mlad pesnik objavio je u zbirku „Kuća bez krova“ (1951). To je najava posleratnog srpskog modernizma, koju će Konstantinović razviti u romanima „Daj nam danas“ (1954), „Mišolovka“ (1956) i „Čisti i prljavi“ (1958), srodnim duhu francuskog Novog romana Mišela Bitora i Natali Sarot. 

Roman „Izlazak“, u obliku ispovesti Hristovog učenika Jude pre samoubistva, dobija NIN-ovu nagradu za 1960. i kasnije biva proglašen za jedan od deset najboljih romana sveukupne srpsko-hrvatske književnosti. Završni roman u ovom nizu, „Dekartova smrt“ (1996), odlukom NIN-ovog žirija ne ulazi u obzir za nagradu, jer je stigla vest da bi pisac odbio da je primi. Težak previd: ne nagrađuje se pisac (hteo da primi nagradu ili ne), već roman godine. 

Drugo kapitalno delo Radomira Konstantinovića je osmotomni rečnik srpske poezije „Biće i jezik“ (1983), delo bez premca, u 113 analitičkih portreta. 
Rukopis sličan onom iz „Filozofije palanke“, s temeljnim sagledavanjem odnosa jezika i plemenskog iskustva kojem autentičan glas mora da se odupre. Ovaj lanac knjiga su profesori u univerzitetskoj nastavi gotovo listom odbacili sa gnušanjem, jer se njime potire tradicionalno pozitivistička tradicija tumačenja srpske poezije. 

Od izuzetnih poduhvata valja izdvojiti „Ahasfer ili traktat o pivskoj boci“ (1964) i „Pentagram“ (1966), koji su doživeli veliki muk. Pri osnivanju „Beogradskog kruga“ 11. aprila 1992, Konstaninović je izgovorio svoj programski tekst o suočavanju sa čudovištem, koji je postao temelj Nove Srbije. Epistolarno-esejističku knjigu „Beket prijatelj“ objavio je 2000. i posle toga se povukao u samoću. 

Njegovim odlaskom se završava jedna epoha vrhunskih kriterija u stilu i piščevom moralu. Sada valja proceniti šta nam je preostalo.


Milan Vlajčić
Blic, 30. 10. 2011.
         

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Otići tiho, gotovo nečujno, pomalo kriomice, bez pompe, počasti, titula...