Korona


Jesen mi iz ruke jede svoje lišće: prijatelji smo. 
Ljuskamo vreme iz oraha i učimo ga hodu: 
vreme se vraća u ljusku. 

U ogledalu je nedelja, 
u snu se spava, 
usta istinu zbore. 

Oko mi se spušta do pola dragane: 
gledamo se, 
govorimo mutne reči, 
volimo se kao mak i sećanje, 
spavamo kao vino u školjkama, 
kao more u krvavom zraku Meseca. 

Stojimo zagrljeni na prozoru, gledaju nas sa ulice: 
vreme je da znamo! 
Vreme je da se kamen prigne cvetanju, 
da nemiru srce zakuca. 
Vreme je da nastane vreme. 

Vreme je. 


Paul Celan, ''Korona''
      

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Kada Jelena dođe na more

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni