Čovekove potrebe — kako one proizlaze iz uslova njegove egzistencije


Čovekov život je određen neizbežnom alternativom između vraćanja nazad i kretanja unapred, između povratka na životinjsku egzistenciju i dostizanja ljudske egzistencije. Svaki pokušaj povratka je bolan, on neizbežno vodi ka patnji i mentalnim oboljenjima, ka smrti, bilo fiziološkoj ili mentalnoj (ludilu). Svaki korak napred je zastrašujući i, takođe, bolan, sve dok se ne dođe do izvesne tačke gde se strah i sumnja javljaju samo u malim razmerima. Izuzev fizioloških nagona (glad, žeđ, seksualni nagon), sve suštinske ljudske težnje su određene ovom suprotnošću. Čovek mora da reši problem, on ne može nikada da ostane u datoj situaciji pasivnog prilagođavanja prirodi. Čak i najpotpunije zadovoljavanje svih njegovih instinktivnih potreba ne rešava njegov ljudski problem; njegove najjače strasti i potrebe nisu ukorenjene u njegovom telu, već u samoj specifičnosti njegove egzistencije. Tu leži i ključ za humanističku psihoanalizu. Frojd je verovao da je u libidu našao osnovnu snagu koja motiviše ljudske strasti i želje. I pored toga što su seksualni nagon i sve što iz njega proizlazi moćni, oni ni u kom slučaju nisu najjače snage u čoveku, i njihovo osujećenje (frustracija) nije uzrok mentalnih poremećaja. Najjače snage koje motivišu čovekovo ponašanje proizlaze iz uslova njegove egzistencije, iz »ljudske situacije«. Čovek ne može da živi statički jer ga njegove unutrašnje protivrečnosti nagone da traži ravnotežu, novu harmoniju umesto izgubljene životinjske harmonije sa prirodom. Pošto je zadovoljio životinjske potrebe, njega gone njegove, ljudske potrebe. Dok mu telo nagoveštava šta da jede, a šta da izbegava — savest bi trebalo da mu ukazuje koje potrebe da neguje i zadovoljava, a koje da zanemaruje i iskorenjuje. Ali glad i apetit su funkcije tela s kojima se čovek rađa — savest, mada je potencijalno prisutna, zahteva da njome rukovodi čovek i principi koji se razvijaju jedino tokom razvoja kulture.

Sve čovekove strasti i težnje su pokušaj da se pronađe odgovor na njegovu egzistenciju, ili, kao što bismo mogli da kažemo, oni su pokušaj da se izbegne ludilo. (Može se reći, uzgred, da stvarni problem mentalnog života nije u tome zašto neki ljudi postaju ludi već više u tome zašto većina izbegava ludilo.) I mentalno zdrave i neurotičare podjednako goni potreba da nađu odgovor, jedina razlika je u tome što se jedan odgovor odnosi više na celokupne potrebe čoveka i zbog toga je za razvijanje njegovih moći i za njegovu sreću pogodniji nego drugi. Sve kulture obezbeđuju neki tipizirani sistem u kome preovlađuju izvesna rešenja, pa, prema tome, i izvesne težnje i zadovoljenja. Bilo da je reč o primitivnim religijama, o teističkim ili neteističkim, sve su one pokušaj da se da odgovor na čovekov egzistencijalni problem. Najviša, kao i najvarvarskija (najprimitivnija) kultura imaju istu funkciju — jedina razlika je u tome da li je dati odgovor bolji ili lošiji. Onaj koji odstupa od kulturnog tipa isto toliko traži odgovor kao i njegov brat koji se više prilagodio. Njegov odgovor može da bude bolji ili gori nego odgovor koji daje njegova kultura — to je uvek drugi odgovor na isto osnovno pitanje koje proizlazi iz ljudske egzistencije. U ovom smislu sve kulture su religiozne i svaka neuroza je privatni oblik religije, pod uslovom da pod religijom razumemo pokušaj da se odgovori na problem ljudske egzistencije. Zaista, ogromna energija u snagama koje proizvode mentalne bolesti, kao i ona koja se nalazi u umetnosti i religiji, ne može se nikad shvatiti kao proizvod osujećenih ili sublimiranih fizioloških potreba; ona je pokušaj da se resi problem kako se roditi kao ljudsko biće. Svi ljudi su idealisti i n e , mogu a da to ne budu, pod uslovom da pod idealizmom razumemo težnju ka zadovoljenju potreba koje su specifično ljudske i koje prevazilaze fiziološke potrebe organizma. Razlika je jedino u tome što je neki idealizam dobar i predstavlja adekvatno rešenje, dok je drugi rđav i destruktivan. Odluku o tome šta je dobro, a šta rđavo treba doneti na osnovu našeg poznavanja ljudske prirode i zakona koji upravljaju njenim razvitkom.


Erich Fromm, ''Zdravo društvo''
    

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni