Ljudska situacija - ključ za humanističku psihoanalizu


     S obzirom na svoje telo i svoje fiziološke funkcije, čovek pripada životinjskom carstvu. Delatnost životinje je određena instinktima, specifičnim modelima (uzorima) akcije koji su, sa svoje strane, određeni urođenom nervnom strukturom. Što je životinja na višoj lestvici razvitka, to je veća elastičnost modela akcije, a manja potpunost strukturalnog prilagođavanja pri rođenju. Kod najviših sisara postoji čak znatni stepen inteligencije, tj. upotreba mišljenja za postizanje željenih ciljeva, što omogućava životinji da ide daleko iznad instinktivno određenih modela akcije. Ali ma kako da je krupan razvitak u okviru životinjskog carstva, izvesni osnovni elementi egzistencije ostaju isti.  
     Životinja »živi« biološkim zakonima prirode; ona je deo prirode i nikad je ne prevazilazi. Ona nema savest moralne prirode, ona nije svesna sebe i svoje egzistencije; ona nema razum, ako pod razumom shvatamo sposobnost da se prodre iza površine koju primaju čula i da se razume suština iza ove površine; prema tome, kod životinja ne postoji pojam istine, mada mogu imati predstavu o onome što je korisno.  
     Postojanje životinje je postojanje harmonije između životinje i prirode; ne, naravno, u smislu da prirodni uslovi često ne prete životinji i prisiljavaju je na žestoku borbu za opstanak, već u smislu da je priroda snabdela životinju da se može uhvatiti ukoštac sa uslovima s kojima se sreće, baš kao što je priroda snabdela biljku da može da koristi uslove zemlje, klime itd. kojima se prilagodila u procesu evolucije.
     Na izvesnom stupnju životinjske evolucije desio se jedinstven prekid, koji se može porediti sa prvom pojavom materije, sa prvom pojavom života i sa nastankom životinja. Ovo se dešava kada u procesu evolucije akcija prestaje da bude u osnovi određena instinktom; kada prilagođavanje prirode gubi svoj prisilan karakter; kada akcija nije više određena nasledno datim mehanizmom. Kada životinja prevazilazi prirodu, kada prevazilazi svoju čisto pasivnu ulogu, kada postaje, biološki govoreći, najbespomoćnija životinja, rađa se čovek. Na ovom stupnju životinja se oslobodila prirode svojim uspravnim položajem, mozak se razvio daleko iznad onoga kakav je bio u najviših životinja. Ovo rađanje čoveka možda je trajalo stotinama hiljada godina, ali ono što je važno to je da je nastala ova vrsta koja prevazilazi prirodu, da je život postao svestan samog sebe.
     Samosvest, razum i imaginacija narušavaju »harmoniju« koja je karakteristična za životinjski način postojanja. Ova pojava je pretvorila čoveika u anomaliju, u monstrum univerzuma. On je deo prirode, podvrgnut njenim fizičkim zakonima i nesposoban da ih izmeni, a ipak on prevazilazi prirodu. On je odvojen, mada je deo celine; on je beskućnik, mada je vezan za dom koji deli sa svim ostalim bićima. Slučajno bačen u svet na jedno mesto i u jedno vreme, on je prognan iz njega opet slučajno. Pošto je svestan sebe, on shvata svoju nemoć i granicu svoje egzistencije. On vidi sopstveni kraj: smrt. On nije nikad slobodan od protivrečnosti svoje egzistencije; ne može da se oslobodi svoga uma, čak i kad bi to želeo; ne može da se oslobodi svoga tela dokle god je živ a njegovo telo goni ga da želi da živi.
     Razum, čovekov blagoslov, takođe je njegovo prokletsvo; on ga nagoni da se večito hvata ukoštac sa zadatkom da reši nerešive protivrečnosti. U ovome se ljudska egzistencija razlikuje od egzistencije svih drugih organizama; ona je u stanju stalne i neizbežne neuravnoteženosti, čovekov život ne može se »živeti« ponavljanjem modela njegove vrste; on mora da živi. Čovek je jedina životinja koja može da se dosađuje, koja može da oseća da je izgnana iz raja. Čovek je jedina životinja koja smatra da je njegova sopstvena egzistencija problem koji on mora da reši i od koga ne može da pobegne. On ne može da se vrati na preljudski stupanj harmonije sa prirodom; on mora nastaviti da razvija svoj razum dok ne postane gospodar prirode i samog sebe.
     Ali je čovekovo rađanje, ontogenetski, kao i filogenetski, u suštini negativan događaj. Njemu nedostaje instinktivno prilagođavanje prirodi, njemu nedostaje fizička snaga, on je po rođenju najbespomoćniji od svih životinja, i njemu je potrebna zaštita mnogo duže nego ma kojoj od njih. On je izgubio jedinstvo sa prirodom, a nisu mu data sredstva da vodi novi život izvan prirode. Njegov razum je najrudimentarniji, on ne poseduje znanje o procesima, niti sredstva da zameni izgubljene instinkte; on živi podeljen u male grupe, ne poznajući ni sebe ni druge; zaista biblijski mit o raju izražava ovu situaciju savršeno jasno, čovek, koji živi u rajskom vrtu, u potpunoj harmoniji sa prirodom, ali bez svesti o sebi, počinje svoju istoriju prvim aktom slobode, nepokoravanjem naređenju. Istovremeno, on postaje svestan sebe, svoje odvojenosti i bespomoćnosti; on je prognan iz raja i dva anđela sa vatrenim mačevima sprečavaju njegov povratak.
     Čovekova evolucija se zasniva na činjenici da je on izgubio svoj prvobitni dom — prirodu — i da joj se nikada ne može vratiti, da nikada ne može ponovo postati životinja. Postoji samo jedan put koji on može da izabere: da se potpuno izdigne iznad svog prirodnog doma, da pronađe novi dom — onaj koji on stvara, čineći svet ljudskim i postajući i sam u potpunosti čovek.  
     Kada je čovek rođen i kao ljudski rod i kao individua — on je bačen iz situacije koja je bila sasvim određena, kao što su instinkti, u situaciju koja je neodređena, neizvesna i otvorena. Jedino smo sigurni u ono što je prošlo i u ono što će doći samo kada je u pitanju smrt — što je, u stvari, povratak u prošlost, u neorgansko stanje materije.
     Problem ljudske egzistencije je, dakle, jedinstven u celoj prirodi; čovek je, tako reći, izbačen iz prirode, a ipak je još u njoj;on je delimično božanstvo, delimično životinja; delimično beskonačan, delimično konačan. Potreba da se pronađu uvek nova rešenja protivrečnosti njegove egzistencije, uvek više forme jedinstva sa prirodom, drugim ljudima i samim sobom, jeste izvor svih psihičkih snaga koje motivišu čoveka, sve njegove strasti, afekte i brige.
     Životinja je zadovoljna ako su zadovoljene njene fiziološke potrebe — glad, žeđ, seksualne potrebe. Ukoliko je i čovek životinja, ove potrebe su, isto tako, imperativne i moraju biti zadovoljene. Ali ukoliko je čovek ljudsko biće, zadovoljavanje ovih instinktivnih potreba nije dovoljno da ga učini srećnim; ono čak nije dovoljno da ga učini zdravim. Arhimedova točka specifične ljudske dinamike leži u ovoj jedinstvenosti ljudske situacije; razumevanje ljudske psihe mora se zasnivati na analizi čovekovih potreba koje proističu iz uslova njegove egzistencije.
     Problem koji, dakle, ljudski rod, kao i svaki pojedinac, treba da reši jeste problem rađanja. Fizičko rođenje, ako se misli na pojedinca, ni u kom slučaju nije tako odlučujući i jedinstven čin kao što izgleda. Ono je, zaista, važna promena od života u utrobi u život van utrobe; ali se dete posle rođenja ne razlikuje mnogo od deteta pre rođenja; ono ne može da shvata spoljne stvari, ne može da se hrani; ono potpuno zavisi od svoje majke i propalo bi bez njene pomoći. U stvari, proces rađanja se nastavlja. Dete počinje da raspoznaje spoljne objekte, da afektivno reaguje, da shvata stvari i da usklađuje svoje pokrete, da hoda. Ali rađanje se nastavlja. Dete uči da govori, ono uči upotrebu i funkciju stvari, ono uči da se povezuje sa drugima, da izbegava kazne i da dobija nagrade i stiče ljubav. Polako, osoba koja raste, uči da voli, da razvija razum, da objektivno posmatra svet. Ona počinje da razvija svoje snage; da stiče osećanje identiteta (svoga »ja«), da savladava ono na šta ga čula primamljuju u korist neporočnog života. Rođenje je, dakle, u konvencionalnom smislu, samo početak rađanja u širem smislu. Čitav život pojedinca nije ništa drugo do proces rađanja samog sebe; zaista, trebalo bi da smo u potpunosti rođeni kada umiremo — mada je to tragična sudbina većine pojedinaca da umiru pre nego što su se i rodili.
     Iz svega što znamo o evoluciji ljudskog roda, rođenje čoveka treba shvatiti u istom smislu kao i rođenje pojedinca. Kada je čovek prešao izvestan prag minimalnog instinktivnog prilagođavanja, prestao je da bude životinja; ali on je bio isto toliko bespomoćan i neopremljen za ljudsku egzistenciju kao i dete prilikom rođenja. Rođenje čoveka počinje sa prvim članovima vrste homo sapiensa, i ljudska istorija nije ništa drugo nego celokupni proces ovog rađanja. Čoveku su bile potrebne stotine hiljada godina da napravi prvi korak ka ljudskom životu; on je prošao kroz narcisoidnu fazu magijske svemoćne orijentacije, kroz totemizam, obožavanje prirode, dok nije stigao do početka formiranja svesti, objektivnosti, bratske ljubavi. U toku poslednje četiri hiljade godina svoje istorije on je stvorio vizije o potpuno rođenom i probuđenom čoveku, vizije koje su izrazili, na sličan način, veliki mislioci Egipta, Kine, Indije, Palestine, Grčke i Meksika.
     Činjenica da je čovekovo rođenje, pre svega, negativni akt, akt kojim se on otcepljuje od prvobitnog jedinstva sa prirodom, tako da se ne može vratiti odakle je došao, podrazumeva da proces rađanja ni u kom slučaju nije lak. Svaki korak ka njegovoj novoj ljudskoj egzistenciji je zastrašujući. To uvek znači: odreći se sigurnog stanja, koje je bilo relativno poznato, u ime onog koje je novo, kojim čovek još nije ovladao. Nesumnjivo, kada bi dete moglo da misli u trenutku odvajanja od pupčane vrpce, ono bi iskusilo strah od umiranja. Sudbina puna ljubavi zaštićuje nas od ovog pravog paničnog straha. Ali prilikom svakog novog koraka, prilikom svakog novog stupnja našeg rađanja, mi se ponovo plašimo. Mi nismo nikada slobodni od dve oprečne tendencije: jedne, da izađemo iz utrobe, iz životinjskog načina postojanja u postojanje koje je više ljudsko, iz ropstva u slobodu; i druge, da se vratimo u utrobu, u prirodu, u izvesnost i sigurnost. U istoriji pojedinca, kao i ljudskog roda, progresivna tendencija se pokazala jača, a ipak pojava mentalnih bolesti i vraćanje ljudskog roda na položaj koji su ranije generacije već napustile, ukazuje na jaku borbu koja prati svaki novi akt rađanja.


Erich Fromm, ''Zdravo društvo''
              

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni