Žak Prever - Pesnik bunta


Heroji Preverovih pesama su obični ljudi, siromašni, oni prema kojima društvo nije bilo milostivo. 

Kada razmišljam o pesniku Preveru, prvo što mi padne na pamet u vezi njega je borba protiv nepravde. Prever je društveno angažovan pesnik koji ukazuje na nepravdu, na mučenje i porobljavanje nejakih od strane bogatih i moćnih silnika. Prever je uvek bio na strani porobljenih, mučenika, zlostavljanih i što bi rekao Dostojevski, poniženih i uvređenih. Heroji Preverovih pesama su obični ljudi, siromašni, oni prema kojima društvo nije bilo milostivo. To su ljudi koji nisu privilegovani. I opet bih pomenuo Dostojevskog i onu čuvenu rečenicu iz knjige Braća Karamazovi, gde piše da postoje samo privilegovani, da samo privilegovanih i ima i ništa više sem toga. Prever je uvek bio na strani onih koji nisu bili privilegovani i po tom opredeljenju je levičar do same srži svog pesničkog bića. Ovde bih pomenuo stihove koji opisuju Preverovu angažovanost i analizu postojećeg stanja doline suza porobljenih:

… Ljudski trud nosi podvez za kilu
i ožiljak iz borbi
koje radnička klasa
vodi protiv sveta besmisla i bezakonja.
Ljudski trud nema pravi dom
on zaudara na rad
pluća su mu bolesna
zarada mršava
deca takođe . . .

Kao što se bori protiv nepravde prema odraslima tako se bori i protiv nepravde društva prema deci, protiv pogrešnog vaspitanja i stega kojima se maltretira dete i to se vidi u pesmama kao što su Lov na dete i Lenjivac. Za njega ne postoje ograničenja u starosti, boji kože ili nacionalnosti. Čovek je jedan bez obzira na sve podele, šovinizam i nerazumevanje. A nepravda je uvek prisutna.

Razbojnik! Mangup! Lopov! Ubica!

To ljudi čestiti prete
idu u lov na dete . . .

Prever nije bio ideolog ili šta slično. Njegova pobuna je bila pobuna pesnika a ne program političara ili radničkog vođe. On u svojoj pobuni nastupa kao pesnik i bori se jedinim oružjem koje ima a to su stihovi. Ako postoji sloboda, ako postoji pravda, onda je ona za Prevera u poeziji jer poezija je Preverova jedina prava revolucija. Revolucija u stihovima.

U današnje vreme tranzicije kada se naši intelektualci kunu u građansko društvo, kapitalizam i višak vrednosti, poezija se vrlo često brka sa intelektualizmom, titulom, diplomom, zvanjem i statusom u društvu. Neko ko ima status u društvu bilo sa dubokim novčanikom, bilo sa diplomom magistra, daje sebi za pravo da je oličenje mogućeg pesnika, jer stihovi su zabava za elitu i društveni krem. Uloga pesnika je zamagljena iza titula, elitizma, zatvorenosti književnog sveta sa porukom “samo za odabrane”. Književna udruženja forsiraju određene autore i važi parola “ruka ruku mije”. Prever je bio protivnik intelektualizma, sektašenja u svetu književnosti i svake vrste elitizma. Elitizam je za njega neka vrsta rak rane na telu poezije i na telu sveta, jer elitizam guši pravo biće pesnika i gura ga u određene šablone i obrasce zatvorenih klubova na čijim blindiranim vratima piše “samo za podobne”. Brkati pesnika sa “znanjem”, “titulom”, “novcem”, “obrazovanjem”, “društvenim statusom” je zapravo još samo jedna podmukla zamka u svetu gde se više ceni novac i ugled nego živa reč, reč pesnika.

Za Prevera, pesnik nije božansko biće, centar svemira ili neka princeza na zrnu graška. Za Prevera, pesnik je hroničar svakodnevice. Ne hroničar u bukvalnom smislu kopiranja svakodnevice. Pesnik je onaj koji uspeva da posmatranjem događaja, posmatranjem običnih stvari, vidi ono neobično, ono čudno, groteskno i kontradiktorno što je promaklo oku običnog posmatrača. Pored te sposobnosti, pesnik ako je pravi pesnik nije samo hroničar svog vremena već je i više od toga, on je biće pobune, neko ko tera na akciju i promenu. To je ista ona pobuna protiv bogova koja postoji u delu Mit o Sizifu - Albera Kamija. Neko ko večito kotrlja veliki kamen do vrha planine a onda taj kamen ponovo pada u podnožje planine. Uzaludan i večan posao. Ali Sizif ostaje dosledan u svojoj pobuni. On se ne kaje, ne traži milost od bogova, već ponosno iznova i iznova radi svoj mukotrpni posao. Prkoseći bogovima on živi svoju pobunu a to je ujedno i pobuna pesnika. U tom smislu Prever je i egzistencijalista ili bar ima nešto u sebi od one egzistencijalističke pobune protiv zatvorenosti i uzaludnosti sveta u kome kako reče jedan filozof, postoje gospodari i robovi kao činjenično stanje a drugi reče da je mučnina jedini osećaj koji nam preostaje.

Odakle početi? Španski građanski rat, francuska kolonizacija Indokine, Drugi svetski rat, sve su to istorijske oluje koje Prevera ne ostavljaju ravnodušnim. U feljtonu Podignuta palica, Prever se suprostavlja svima onima koji guše demokratiju i slobodu u Španiji.

… glas starca koji je govorio iz stomaka
starca crknutog pre više hiljada godina
i koji u dubini svog groba nastavlja da govori iz stomaka
Alo alo radio - Sevilja
alo alo radio - Kosturnica
general Kjepo mikrofon Ljana
na radiju trtlja
Za jednog nacionalistu streljaću deset marksista
a ako ih se ne nađe dovoljno
iskopaću mrtve da ih streljam . . .

Duboko pogođen dešavanjima u Španiji, Prever piše feljton Podignuta palica gde se na jedini mogući način, pesnički način, obračunava sa fašistima i đubretom staroga sveta koje guši promene i slobodu. Feljton obiluje emocijama i jakim slikama:

. . . prvi sneg nad Madridom
prvi sneg u dekoru čađi pepela
i krvi . . .

Krv je česta Preverova tema i često će se crvenoj boji vraćati u svojim pesmama. Bar krvi nije nedostajalo u istoriji užasa.

U pesmi Čujete li ljudi Vijetnama, žestoko se obračunava sa onima koji su izvršili agresiju u ime demokratije. Zapravo on kao precizni hirurg, opisuje silovanje ovog područja kroz istoriju od strane kulturnih i belih sunarodnika. Proziva svoje sunarodnike Francuze koji su učestvovali u otimačini i pokolju i aludira na francusku kolonizaciju Indokine. Bacanje bombi sa napalmom na kolibe od slame u Vijetnamu, upoređuje sa rušenjem Gernike i bombardovanjem Hirošime.

Za to vreme u daljini se pale lampioni
lampioni sa napalmom nad kolibama od slame
a žene ljudi deca Vijetnama
spavaju očiju širom otvorenih na spaljenoj zemlji
to je kao Oradur
kao Madagaskar i kao Gernika
to je kao skromnija Hirošima . . .

Pečat zla koji su osvajači kroz istoriju ostavili, najbolje se vidi u ovim stihovima:

. . . što su došli da leče svoju nižu braću
da ih izleče od ljubavi prema životu
te stare i lude bolesti nedostojne . . .

Drugi svetski rat doživljava kao masovnu klanicu i nastaju pesme kao što su Novi poredak, Ključevi grada, Ulica Bisi danas i Sancta Senilitas. U pesmi Novi poredak, Prever opisuje nacističko zlo i tamu koja se spustila nad Evropom.

. . . devojka jedna leži
pored nje čovek kleči
i mučki je ubija
gvožđe u rani vrti
iz srca krv izbija
čovekov ratni poklič
kao paunov krik glupi
u noći zloj se gubi
van vremena života
upropašćen izgubljen
čovek sa prašnjavim licem
skače “Heil Hitler!” kaže
očajnim glasom ubice . . .

. . . to je poredak novi
nož u kanije vraća
zatim odlazi pravo
robot Nove Evrope . . .

Prever generalno doživljava rat kao najgori idiotizam i vidi samo glupost i besmisao u ratu. Za njega je rat uništenje života, ljubavi, dobrote i svega što vredi. U tom smislu i nastaje jedna od njegovih najlepših pesama Barbara koja govori o ljubavi i smrti, o životu i nadanjima sa jedne strane i uništenju, bolu i očaju sa druge strane. Luka Brest je svedok stradanja i rušenja, uništena luka Brest u kojoj su se sastajali ljubavnici i stajali na kiši. Kišu su zamenile bombe.

. . . O Barbara
rat je velika svinjarija
šta se sa tobom dogodilo
kad je ovo kišno nebo
oganj krv i čelik lilo …

… Nad Brestom kiša neprestano lije
kao što je nekad lila
sve je razoreno ništa ko pre nije
strašna kiša sve je u crno zalila . . .

Tu je i pesma Vreme koštica, aluzija na tada popularnu francusku pesmu Vreme trešanja gde Prever upozorava starce da više svoju decu ne daju u rat kao što su do tada živote svojih sinova davali otadžbini i da život njihove dece nije isto što i hleb koji se baca golubovima. Rat kao “normalno stanje” je ono što Prever zamera starcima - glavama porodica, kojima je potpuno “normalno stanje” da im sinovi izginu po ratištima zarad “otadžbine”. U pesmi Porodična, on upravo napada takvo shvatanje da je rat normalno stanje i obrušava se na one koji šire tu tvrdnju i izvlače korist od smrti mladih ljudi. A to su uvek silnici, industrijalci, kapitalisti, političari i vladari koji se koriste na leševima dece koja ginu po ratištima.

Majka se bavi ručnim radom
sin ratom
mama misli da je to sasvim prirodno
a šta je sa tatom?
On se bavi trgovinom
njegova žena se bavi ručnim radom
njegov sin ratom
on trgovinom
on misli da je to sasvim prirodno . . .

. . . Otac nastavlja da trguje
sin je poginuo on ne nastavlja
otac i mati na grob mu idu
oni misle da je to sasvim prirodno . . .

Treba pomenuti i Preverov odnos prema religiji. Za Prevera, religija je još samo jedna manipulacija ljudima i oblik pritiska. Nasuprot religiji i nasuprot osećanju greha i straha od boga, Prever suprostavlja životna uživanja, bezbrižnost i radost življenja. Preveru je dosta mantijaša, crkve koja se meša u politiku i u ljudske živote, on želi čoveka koji sav život uzima za sebe i živi ga ljudski, sa punom radošću postojanja. O tome je pisao i Alber Kami u knjizi Stranac, gde osuđenik ne želi da ga sveštenik ispovedi jer smatra da nije grešan i voli više sunce ovog neba i radost života nego sve obećane rajske poslastice i rajska uživanja.

U pesmi Očenaš, Prever upravo pravi tu distinkciju između nebeskog i ovozemaljskog sveta:

Oče naš iže jesi na nebesi
ostani gde si
a mi ćemo ostati na zemlji
koja je ponekad tako lepa . . .

Ne čudi takav Preverov stav u vezi religije ako malo bolje razmislimo. Čitajući istoriju sveta, primećujemo da su ljudi tri stvari radili tokom celokupne svetske istorije: ratovali, trgovali i molili se. Religija je bila a i danas je jedan od stubova vlasti i kontrole nad običnim narodom. Još u počecima prvih civilizacija u Mesopotamiji, ljudi su donosili plodove žetve u hramove i hramovi su se koristili i kao skladišta za žito. Čak su se i domaće životinje držale u hramovima da bi se davale u najam za rad u poljima. Sveštenici su rukovodili trgovinom, poljoprivredom i kontrolisali su život običnih ljudi. Ljudi su prinosili darove lokalnim božanstvima u zamenu da bogovi budu milostivi. Naravno, sveštenici su imali kontrolu i uticaj na vladare. Religija kroz istoriju je uvek služila da drži u strahu narod i upravljala je životom i smrću običnih ljudi. Nije slučajno što su faraoni u Egiptu, ujedno bili i božanstva a svi veliki kultovi su bili ujedno i državni kultovi. Upravo i jeste jedna od tekovina moderne civilizacije, odvajanje crkve od države i oduzimanje religiji poluge moći koja se zove svetovna vlast. Međutim, strah od boga i pojam greha su i dalje pogodno tle za sve one koji koristeći religiju vladaju običnim narodom i šalju ga u ratove u ime hrišćanstva, islama ili bilo čega sličnog. Prever sasvim opravdano ima jedno veliko nepoverenje prema religiji i ulozi religije koje se pokazalo kroz istoriju kao ispravno. On ne veruje onima koje optužuje da tokom istorije su ljudima uskraćivali životna uživanja i životne radosti zarad “viših ciljeva”.

Nasuprot nepoverenju u religiju, Prever ima apsolutnu veru u ljubav. Pesme kao što su Za tebe ljubavi moja i Tamničareve pesme su sam vrh poezije ljubavi.

Kuda lepi tamničaru
s krvlju poprskanim ključem
hitam dragu da otključam
ako odveć kasno nije
zatvorih je zatočih je
veoma nežno i okrutno . . .

. . . hoću da je oslobodim
neka bira šta joj drago . . .

I naravno, ljubav nije prava ljubav ako nije slobodna i sloboda je uslov da bi se moglo uopšte voleti. Pojam slobode se veoma visoko kotira u Preverovoj etici.

Treba pomenuti i ogroman uticaj nadrealizma na Prevera i njegovo stvaralaštvo. Prever je očigledno bio pod uticajem nadrealizma ali on nije bio nadrealista. Nadrealistički postupak “automatskog pisanja” je očigledan u Preverovim pesmama ali on se sa tim postupkom igra, razvija ga i oplemenjuje, da bi ga na kraju i napustio. Ono što ostaje kao trajan uticaj nadrealističkog postupka pisanja u Preverovim pesmama je ređanje asocijacija reči i slika, ali Preverovo delo je mnogo šire od postupka “automatskog pisanja” i Preverov postupak izlazi iz granica nadrealizma i donosi nešto novo, nešto drugačije. Greše oni koji trpaju po svaku cenu Prevera u nadrealiste i misle da su na taj način pronašli obrazac i za Preverovo stvaralaštvo. Prever je ne samo u duhovnom smislu nadrastao nadrealistički postupak i nadrealistički pokret, već je i fizički bio izbačen iz društva nadrealista. 1928. godine Andre Breton ga je izbačio iz nadrealističkog pokreta zbog jedne “šale” koju nije smatrao primerenom. Nadrealistički postupak “automatskog pisanja” se može videti u pesmi Povorka gde se zamenjuju prava značenja i spontano se ređaju asocijacije. Da li spontano ili je to Preverova igra?

Starac od zlata sa satom u crnini
lučka kraljica sa engleskim radnikom
mornari javnog reda sa čuvarima na pučini
neustrašivi ćuran sa husarom na podvarku
zmija za kafu sa mlinom za zvečarku
igrač na glave sa lovcem na žici . . .

Prever je bio i umetnik. Njegovi kolaži su isto tako poznati u svetu kao i njegove pesme. Suština njegovih kolaža je spajanje naizgled nespojivih stvari u kolaž. I tu se vidi uticaj nadrealističkog postupka u načinu na koji je radio kolaže.

Preverova umetnička estetika se najbolje ogleda u pesmama posvećenim Pikasu. Pesma Pikasova šetnja je obožavanje Pikasa ali i moderne umetnosti. Ona nije samo to, već i umetnički postupak i potpuno novo shvatanje umetnosti u odnosu na stare vrednosti i stara poimanja umetnosti.

Onda Pikaso
koji je prolazio tuda kao što prolazi svuda
svakodnevno kao kod svoje kuće
vidi jabuku i tanjir i zaspalog slikara.
Kako mu je palo na pamet da slika jabuku?
kaže Pikaso
i Pikaso pojede jabuku
a jabuka mu kaže hvala
i Pikaso razbije tanjir
ode smešeći se
a slikar iščupan iz sna
kao zub
opet se nađe potpuno sam pred nedovršenim platnom.

Treba pomenuti i pesmu Kako načiniti portret ptice. U modernoj umetnosti nije važno sredstvo koje se koristi, četkica, platno, betonska kocka, kosti životinja itd, već ono što se želi poručiti. Važna je poruka a ne sredstvo kojim se izražava poruka. Sredstva su raznovrsna i ima ih na pretek.

… sačekati da ptica uđe u kavez
a kad uđe
blago zatvoriti vrata kičicom
zatim
obrisati sve rešetke jednu za drugom
pazeći da se ne dodirne nijedno pero ptice . . .

Upravo je to suština Preverove poezije, brisanje rešetki koje je svet postavio običnim ljudima.



Piše: Milan J. Mijatović 
Tekst preuzet sa sajta POEZIN

Korišćena literatura:
1. Žak Prever - Izabrana Dela
2. Preverov pesnički svet - Radivoje Konstantinović (Izabrana dela)
3. Bibliografija Žaka Prevera (Izabrana dela)
4. Istorija sveta - izdavač Alnari  
  

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni