Lirika vode


Kad vode osete da prilazim one postaju mirne,
Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one.
(Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je duboko u meni,
Toliko duboko da poverujem da je tako.)
Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju,
Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.
I moje noge imaju: i stoje zapanjeno
Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu
Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave
I dva okrugla sjaja potonula iz mene.
Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom slabina
I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao.
... Meka je mahovina vode i guta moj potiljak
Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.
Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca,

Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje.
Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe
Stvaraju geometriju koja se za tren rastura. 


Stevan Raičković, ''Lirika vode'' 
  

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića