Boka Kotorska


Umeo sam da ocenim romantiku Makedonije, sunčane i bakarne kaskade nad Peristerom i Olimpom; divljenjem me zasipao kaleidoskop pejzaža sa bistroga, srebrnog juga; znao sam da sanjam nad Skopskom Crnom Gorom, Babunom, nad jednim delom Šar - Planine i da se uz avionska krila okupam u plavetnilu Jegejskoga mora, ali nisam mogao misliti koliko će sve te puteve baciti u zasenak Javorina, Bosna, goli hercegovački krš posut snegom, Crna Gora, Lovćen, Boka i smaragdni krajevi našega Jadrana! [...]

U Herceg Novi stižem u podne. To je grlo Boke Kotorske. Nekoliko brodova ulaze i izlaze kroz onaj tesnac, koji se sija kao rastopljeno olovo na letnjem suncu.

I sada mi se čini da sam tek na početku ove misterije, onog zanosa, u koji upadaju naša oduševljenja bez komentara.

Dan je svetao, topao i nebo plavo, kao obojeni karanfil. U daljini se nazire Lovćen, sumoran, beo kao srednjovekovna perika. Njegova senka srebrom odsijava u dubinama ovog zatona. Nazire se i Perast, taj mrtvi grad. A i malo ostrvce koje je Beklinu poslužilo za onu romantičnu sliku, sanja sa svojim samotnim manastirom.

Ne može čovek da joj uhvati lik ni u sočivu fotografskog aparata. Uvek je druga, uvek obnovljena, sa novom odeždom boja, kao da se Boka presvlači za poglede posetilaca, kao da menja kulise za nova zbivanja i nove drame u ljudskim srcima.

Ah, ta Boka! Taj divni kraj starih kapetana, koji prokrstariše ogromne daljine i mora, da pod starost sanjare ispod Perasta o Kini, o rascvetalim trešnjama u Japanu, o dalekim arhipelazima i sumornim morima, da uspomene rasipaju između posuđa na etažerima, između persijskih ćilimova i engleskih lula, između opijuma i starih kipova; - ta divna Boka, koja se protegla kao bolećiva i naga žena na krevetu po kome je rasula toliko mirisnih ruža rukom sanjivog i zaljubljenog čoveka!...

Ima trenutaka kada se čovek drugojačije predaje utiscima, kad za lepote koje preživi i doživi nema reči, kao što je rekao jedan pesnik da se za ljubav nema izraza. I meni se čini da treba da prođe čitava jedna decenija, čitav jedan vek, da bih tek posle u sećanju izneo na dlan ovaj muzikalni prospekt prirode koja se ovaplotila u jednu reč, koja nosi tako vulgarno ime kao što je lepota.

Umoran od utisaka koračam. Ja više ne vidim strance i zaboravljam svoju dužnost. Meni je na kraju krajeva to i dozvoljeno. Ima nešto jače u nama, koje za trenutak odbacuje sve formalnosti, sve planove i nagoni nas da sklopimo oči za naljepši san u životu.

Pitam se samo: gde su ti ljudi koji razumeju lepotu, koji traže večito utešne puteve, koji bi da se odmore od svirepe realnosti i da odahnu - da dođu, da ih vidim ovde, u ovom starom Kotoru, u ovom gradu Vase Jovanovića, u ovoj citadeli snova?... Gde je ta poezija, ti pisci, ti što obijaju trotoare, ti što žele samoću, da bi ''ostvarili, da bi živeli delom''?...

Da, lepota je velika i pred njom sklapam oči, a možda će me jednom, osamljenog kao svetog Jovana u pustinji, dovesti ovde, posle svih iskušenja, posle svega dobrog i lošeg u životu.

Vraćam se iz Boke Kotorske potpuno nem i nesposoban za reči...


Rade Drainac
Sabrana dela Rada Drainca, peti tom, ''Putujem, putujem'' (Putopisi i reportaže)
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
Fotografija: Igor Varga

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole