Poznati stranac

Slika prva: Poleglu junsku jaru para plač, sa četvrtog sprata, opisuje krug oko Trga, širi se, potom mokraća u tankom mlazu; jedini plač s tog sprata i još mu se ime ne zna; Sveti je Antonije 1888. 

Slika druga: Dečak koji stoji, leva noga na stenu dignuta, lice je ozareno; talas tek što nije udario; iz džepa se pomalja papir, vidi se jedino prva reč MOJOJ. Još pola decenije do novog veka.

Slike se ređaju: treća, četvrta, peta... I svaka drukčija od prethodne. Pa ipak, niz je toliko osetljiv da bi svaka banalnost nepopravljivo provalila, a „Učitelji ništa ne dopuštaju i ne praštaju“.

„Dajte mi da pijem, jer nisam žedan!“, uzvikuje čovek čija se „duša razbila kao prazna vaza, pala niz stepenice do samog dna, ispala iz ruku nemarne služavke, dok bogovi gledaju krhotine“.

Četiri uvodna pasusa, mada ih je moglo biti više, ne nagoveštavaju polifonost dela već potvrđuju histeriju dvadesetog veka, histeriju koju je Fernando Pesoa priznao, možda pre svih, i sebi i drugima. Heteronimi (čak trideset imena) kojima se služio puki su kauzalitet njegovog osećanja da samom sebi nije dovoljan, a pesnikove reči „što više budem različit, utoliko ću više zahvatiti od svekolikog postojanja sveta“ po svoj prilici navode na bitisanje večitog Ulisa u samom Pesoi. Helderlinovski silasci u neizvesno dole, brojna pesnikova prerušavanja, s druge strane, stalno su ovog anahoreta bližili ludilu i on bolno uzvikuje „Velike su pustinje, dušo moja!“. Stoga je nezahvalno suditi koliko je Pesoino delo posledica milosti (milosti uobličenja, govorio je Kiš!) a koliko posledica kazne (viših sila ili ne!).

Malo je ljudi, danas možda manje no ikad, spremnih da masku skinu, da se u sebi ogledaju, da celim bićem plaču, i, na kraju, da se ponovo u svoju ličnost vrate kao na poslednju (ili pak prvu!) stanicu. Pesoa je otišao i dalje, njega su boleli i tuđi demoni, pa tako piše: „Tresak neke kapije što se naglo zatvara boli me“. No, svestan opasnosti paroksizma (posebno i nadasve u samoj poeziji), on poručuje: „Svaka prenaglašena reč/ (Kao i prenaglašeno osećanje)/ Naravno, mora da bude/ Smešna“.

Iako krajnje protivurečan, sva je prilika da su pesnici u njemu istom središtu težili – totalnoj pesmi. U osvit I svetskog rata Pesoin duh biva obuzet Učiteljem, Albertom Kaejrom koji u njegovo ime (u dahu) piše trideset pesama. Panteistička prožetost svim stvarima i pokretima kod Kaejra je imperativ poezije, ali sam pesnik tone u razočaranje, svestan neuzvišenosti samog života. Kako bi krizu razrešio, premda valjan odgovor je li u tome uspeo ne postoji pošto je ceo život proveo u delu, u izmenjenom stanju svesti, on poseže za novim heteronimom – Alvarom de Kampušom. 

Za razliku od bezmalo dečačke jednostavnosti Alberta Kaejra, Kampušov rukopis jednako je trijumf futurističkih ideja koliko i težnja za novom simulacijom. S druge strane, sve će F. P. učiniti, sve kako bi Paradoks bio ostvaren, jer, kako sam kaže, „nema kriterijuma istine ako on ne podrazumeva neslaganje sa samim sobom“. Iako kroz Alvara de Kampuša Pesoa oseća svu bedu sveta, on iznad svega kliče neuništivosti života. Hteo-ne hteo, Alvaro de Kampuš tako ostvaruje ontološku pa i metafizičku konstantu nadmoćnog pesnika.

Istu nadmoć Pesoa će dotaći i u kasnijem stvaralaštvu, jer suočen sa moćima usuda on peva: „Jednoga dana, u jednom restoranu, izvan prostora i vremena,/ Poslužiše mi ljubav kao hladne škembiće u saftu./ Učtivo rekoh izaslaniku iz kuhinje/ Da bi mi više prijali topli,/ Jer se škembići (a naročito u saftu) nikada ne jedu hladni./ Nisu imali strpljenja da se raspravljaju sa mnom./ (...) jelo nisam ni dotakao, drugo nisam naručio, platio sam račun/ I izašao da se prošetam gradom.“.

Kao što su „stari portugalski moreplovci, uprkos strahu od velikog mora na Kraju, plovili dalje da bi napokon ugledali ne čudovišta ni bezdane provalije, već čudesna žala i zvezde još neviđene“, tako i Pesoa 1915. stiže do poslednjeg važnijeg heteronima – Rikarda Reiša. Ovaj pesnik, sklon helenističkoj paradigmi, kao da ima najtežu ulogu do sada: poetizovanje samog ništavila, posle svih čudesnih žala i zvezda još neviđenih. Majstor simulacije, F. P. konačno dolazi do ivice provalije. Nemoć i nemir hrle mu u susret, međutim, i njima Pesoa širi ruke. Nadmoćan, kao i uvek.

Dvadeset i sedmog novembra 1935, kao i obično, F. P. šeta donjim gradom, ulazi u kafanu Martinju da Arkada, pije kafu, priča sa prijateljem, smeje se karakterističnim grohotnim smehom, isprekidanim napadima kašlja. Na povratku kući, kao i svake noći, svraća u kafanu na ćošku svoje ulice i naručuje kutiju šibica, paklo cigara i čašu jabukovače. 

Tri dana kasnije, u bolnici Svetog Luja, Pesoa otvara oči. Kraj njega su kapelan, bolničarka i lekar. „Dodajte mi naočari!“, poslednje je što je rekao.

Podno samrtničke postelje, na jednom od raštrkanih papira na podu piše: „Šta bih dao da čujem nekog kako mi iskreno, ljudski,/ Poverava ne neki greh već podlost“/ Kako mi priča ne o nekom nasilju, već o kukavičluku!/ Ne, svi su oni oličenje Ideala, kada ih slušam i kad mi se/ obraćaju/ Ima li nekog na ovom belom svetu ko bi mi priznao da je bar/ jednom bio gad?/ O prinčevi, braćo moja./ Iš odatle, sit sam polubogova!/ Gde to ima ljudi na svetu?/ Znači, ja sam jedini večni podlac i krivac na kugli zemaljskoj?“.

Poleglu junsku jaru para plač, sprat je sada sedmi; sve viši i viši. I nije Lisabon. A možda i jeste. Svejedno, život je. 


Draško Miletić
Iz knjige Fernando Pesoa, „Poznati stranac“, pesme, prevela Jasmina Nešković, Paideia, 1996.

    

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića