Neandertalci rođaci


Neandertalci su čovekovi najbliži rođaci. To jest, bili su dok nisu misteriozno nestali pre oko 30.000 godina. Živeli su u Evropi, na Bliskom istoku i u Zapadnoj Aziji. Imali su veliku glavu i nos, najverovatnije crvenkastu kosu i bleđi ten. I mozak nešto veći od našeg. Koristili su sofisticirane alate, kontrolisali vatru, organizovali
svoj životni prostor, lovili, ukrašavali predmete i međusobno razgovarali. Ranije se mislilo da su neandertalci neposredni čovekovi preci, međutim, danas je izvesno da je u pitanju druga, iako najbliža, vrsta. I da su oni i ljudi živeli zajedno, jedni pored drugih. I to bliže nego što se i pretpostavljalo.  
 
U poslednjem broju časopisa „Science“, u radu koji potpisuje 56 naučnika (među kojima su i atraktivna imena Tomislav Maričić, Pavao Rudan, Dejana Brajković, Željko Kucan i Ivan Gušić), objavljena je sekvenca genoma neandertalaca. I, naravno, upoređena je sa genomom čoveka. Rezultati su zadivljujući: Većina ljudi deli od jednog do četiri procenta svoje DNK sa neandertalcima. Drugim rečima, mnogi rani ljudi su sa neandertalcima bili najbliži mogući. Vodili su ljubav. Mi smo (i) njihova deca.  

Kako sad to? Hajdemo iz početka. U tom obimnom i istorijsko-antologijskom naučnom poduhvatu, vođenom pri Maks Plank institutu za evolucionu antropologiju, upoređivani su genomi  tri neandertalske žene sa genomima petoro ljudi iz celog sveta (dvoje iz Afrike, jednog iz Evrope,jednog iz Kine, jednog sa Papua Nove Gvineje). Neandertalska DNK uzeta je iz „najsvežijeg“ mogućeg izvora, iz kostiju pronađenih u - komšiluku. Naime, uzorci su uzeti iz pećine Vindija, blizu Varaždina u Republici Hrvatskoj, gde je pre samo četrdesetak hiljada godina živela jedna od poslednjih populacija neandertalaca u Evropi. U komplikovanom i zahtevnom procesu koji se naziva metagenomikom, jasno su izdvojene sekvence ljudskih gena koji nedvosmisleno dolaze od neandertalaca i nikoga više. I, činjenice ne lažu. Ljudi su se susretali, družili i telesno sparivali sa drugom vrstom. Inteligentnom, a neljudskom. Romantično, zar ne?  

Gotovo epsko-fantastična a istinita bajka, dakle, glasi: Pre oko sto hiljada godina, neki ljudi, sa praznim stomacima i/ili sa pundravcima u zadnjici, napuštaju Afriku i dolaze u hladnjikavu Evropu i na Bliski istok. Tamo zatiču krupnu i snažnu gospodu kako nešto petljaju oko alata i lepe crvenokose dame dok ukrašavaju figurice plodnosti. Dotični lokalci nisu ljudi, ali su ljudima najbliži rod. I čovek, uvek raspoložen za neuobičajenu ljubav, očaran je njihovom pojavom. Hrabriji ljudski primerci im prilaze, merkaju i zapitkuju ih svašta, razgovaraju o vremenu, i izražavaju svoju naklonost. Najhrabriji ili najlepši među tom afričkom emigracijom naših čukunbaba i čukundeda ni ovo domaće stanovništvo ne ostavljaju ravnodušnim. I pojedini pripadnici dve vrste se strastveno i nežno spajaju pod mlečnobelom mesečinom pretcivilizacijskog doba. Vremenom, crvenokosi domaćini nestaju bez traga. Međutim, sećanje na  njih i našu davnu međusobnu ljubav zapisano je u svima nama, neizbrisivo i zauvek.
 
Zamislimo svet u kojem sa nama koegzistira nekoliko inteligentnih čovekolikih vrsta. Koja imaju svoja oruđa, rituale, načine komunikacije, privredu, kulturu i razonodu - a nisu ljudi. Da li bi nam tada interne ljudske podele po nacionalnosti ili veroispovesti zaista nešto značile? Ili bismo našim rasizmima, nacionalizmima i verskim fanatizmima samo dodali i - „vrsizam“? Protiv kojeg bi tada ustajale organizacije za odbranu ljudskih i neandertalskih prava. Da li bismo živeli jedni sa drugima, ili jedni pored drugih? Da li bi protiv braka neandertalca i žene ustajali starci i verske vođe? Da li bi morali da se kriju?
 
Standardna slika tog sveta - koji nije bio tako davno - bila je slika sukoba, borbe i takmičenja za resurse među vrstama. Ljudi su verovatno doprineli izumiranju neandertalaca, a dileme se vode oko toga da li je to bilo na direktan ili indirektan način. Međutim, ovo istraživanje dokazuje da su ljudi bili sposobni i za ljubav. I to za ljubav prema drugoj vrsti - onu telesnu, i najbližu. Pred tom slikom, ne postaju li sve naše današnje podele i rastanci nekako banalni, bezvredni i sitni? A želja za bliskošću i pomirenjem sve jača i jača.   


Aleksej Kišjuhas  
Danas, broj 4609 

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića