Konstantin P. Kavafis (1863-1933)


"Čovek, šta god da radi, potpada 
pod prirodu, koja je omniparens i čijim 
zakonima se, i kad misli da ih krši, 
svagda pokorava." (M. A. Bakunjin)


Jedan od najvećih grčkih pesnika novije generacije (i svakako najpoznatiji stranoj publici), čuven po svojoj Aleksandriji u kojoj je, povučen u Rue Lepsius, čitavog svog života živeo i pisao, i po svojoj seksualnoj orijentaciji koje se sa aristokratskom prefinjenošću nije odrekao. Slavu je stekao još za života, prevashodno u Engleskoj u kojoj su njegove pesme prvo prevedene - tridesetih godina na izlozima knjižara u Londonu mogla se zateći reklama: "We have all the best, from Choser to Cavafy" - a otuda i u čitavoj Evropi. Bio je veoma poštovan i u matičnoj Grčkoj, pa su mnogi književnici, poznati i neznani, putovali da ga posete u njegovoj kući u Aleksandriji.

Kavafis je pripadao bogatoj carigradskoj trgovačkoj porodici koja je sa smrću njegovog oca, kad je pesnik imao šest godina, počela naglo da opada. Životni put mu je, tako, obeležen dekadencijom od livrejisanih slugu i stranih guvernanti do selidbi, prodaja imanja i stalnog zaposlenja na mestu državnog službenika u egipatskom Ministarstvu za navodnjavanje. Zanimljivo je kako se sam pesnik opisao u pismu-predstavci koje je uputio Ministarstvu tražeći nameštenje:  

''Iz Carigrada sam poreklom, ali sam rođen u Aleksandriji - u jednoj zgradi u ulici Šerif; napustio sam je kao dete, i dobar deo svog detinjstva proveo sam u Engleskoj. Kasnije, kad sam odrastao, posetio sam opet ovu zemlju, ali se nisam dugo zadržao. Boravio sam i u Francuskoj. Kao mladić proveo sam dve godine u Carigradu. Već je mnogo godina kako nisam bio u Grčkoj. 

Moje poslednje zaposlenje bilo je mesto službenika u jednom vladinom birou u sklopu egipatskog Ministarstva javnih radova.

Znam engleski, francuski i malo italijanski.'' 


Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Engleskoj, što je na njega ostavilo dubok trag. Stekao je englesko obrazovanje. Posebno značajan za njegovu poeziju je i boravak u Carigradu, kada je imao dvadeset godina, i na koji njegove erotske pesme često referiraju. Nakon toga dolazi likvidacija firme, i preseljenje u Aleksandriju. Posle smrti članova najbliže porodice, godine 1911, on ostaje sam i otvoreno odbacuje sve svoje ranije pesme (osim nekoliko koje je preradio), čak im odriče i svoje autorstvo, govoreći da je te godine zaista postao "Kavafis". Tokom narednih godina, sve do njegove smrti, nastaju snažna poetska ostvarenja, sa iskrenim i samosvojnim emocijama, u neponovljivom tonu koji će se u Grčkoj kasnije nazivati kavafikí dimiurgía (kavafijansko stvaralaštvo), a koje su ušle u antologije širom sveta. Nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca; neki kritičari su istakli da bi mu se, prema dotada važećoj poetici, svega nekoliko pesama moglo uzeti kao uspelo. Bio je i ostao jedini pravi predstavnik Kavafisovog stila, mada je kasnije stekao i brojne podražavaoce. Bio je vrlo strog prema svojim pesmama: kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri-četiri a ostale uništavao.

Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja, čak i radno mesto. Posetioce je primao vrlo ljubazno (čak je mnogima smetalo njegovo "laskanje" kako su govorili), u polumraku svog salona sa uzidanim dijamantima, porodičnim nasleđem. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe (još uvek u nekim katalozima piše da je rođen 1868. kako je tvrdio, dok Patrijaršijska arhiva u Aleksandriji otkriva - 1863). S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima.  

Voleo je istoriju i povučenost u knjige. Govorio je da bi, da nije pesnik, bio istoričar. Jednom mu je jedan prijatelj prebacivao što ne sklopi ugovor sa nekim osiguravajućim društvom, tako da mu ovi daju doživotno izdržavanje, a da njegova imovina posle njegove smrti pripadne društvu, pa bi tako imao vremena i novca da opremi biblioteku i piše istoriju. Kavafis je na to rezignirano odgovorio: "Hristofore! Ti koji znaš kakve sam ja loše sreće, predlažeš mi takve stvari?" "Ali kakve veze ima loša sreća sa udobnijim životom?" - insistirao je njegov prijatelj, Hristofor Nomikos".Lepo: ako danas odlučim da potpišem ugovor sa nekim društvom, sutra ću, to budi siguran, umreti, da bi društvo izvuklo dobit" - odgovorio mu je Kavafis.

Umro je na svoj sedamdeseti rođendan, od raka grla, u Grčkoj bolnici u Aleksandriji. Sahranjen je 29. aprila 1933. godine. List Tahidromos doneo je sutradan nekrolog, čije patetične redove vredi navesti:
''Pa ipak, ako si izgubio svoju Aleksandriju, izgubila je i ona tebe, gubi te i njena inteligencija kojoj si bio skupoceni ures i dika, i duboko oseća veliku prazninu koja nastaje sa tvojim odlaskom. (..) Sa utešnim osećajem, da predaješ svoje delo besmrtnosti, otpozdravljaju ti prijatelji i obožavaoci, Konstantine Kavafisu, u ovom poslednjem času, ubeđeni da će svetli oblak helenske misli primiti tvoju dušu u Jelisijum, da bi je sjedinio sa svojom besmrtnom celinom.''   


Kavafis bi se rugao ovakvim rečima, jer je mrzeo gromopucatelne izjave i prazna naklapanja. Govorio je: "Zašto bih se selio? Ovde u blizini imam sve što mi je potrebno: bordel da zadovoljim svoje potrebe, bolnicu da održavam zdravlje a niže niz ulicu crkvu da mi oprosti grehove i opoje me kad umrem." 

Pesme 

Za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi. Posle njegove smrti izašle su Sabrane pesme u redakciji prof. J. Savidisa, kojima su kasnije dodate Odbačene, Skrivene i Nedovršene pesme, kao i jedan tom Proze. Sve ove zbirke doživele su u Grčkoj i na strani vrlo brojna reizdanja, prevode i kritike. Kod nas su dosad izašle četiri knjige (v. na kraju ovog članka). Poslednji prevod Ksenije Maricki-Gađanski i Ivana Gađanskog (jedina knjiga koja se još može naći u prodaji) jeste dosad najozbiljniji i najpotpuniji prevod, izrađen po uzoru na grčka izdanja, sa objašnjenjima i aparatom, mada i u njoj ima brojnih prevodilačkih ogrešenja, prozaičnih i slabih mesta, a jedan broj pesama nedostaje. Drugi prevodilac, S. Blagojević je, doduše nadahnuto, prevodio sa engleskog i italijanskog. I sam priznaje da ne zna novogrčki. U daljem tekstu biće korišćen prevod KMG i IG, uz ispravke koje smo smatrali neophodnim.

Na ovom mestu nećemo ulaziti u dublju analizu Kavafisove poezije. To je isuviše složen i stručan posao za članak ovog obima. Zato ćemo, onima koji do sada nisu imali prilike da se sretnu sa njegovom poezijom, dati jedan osvrt na pesnikovo delo, želeći da to bude početak jednog šireg uvida u celokupan pesnikov oevre. Dodaćemo i dve pesme koje prethodni priređivači nisu uključili u svoje prevode, tako da se ovde prvi put pojavljuju na srpskom jeziku, što će, nadamo se, prijati poznavaocima.
Čitalac će u Kavafisovim stihovima naći "pomisli, pričine i želje, zaludnost divljenja i zaludnost opijenosti i oholosti, prolaznost, predanost melanholiji pred propadanjem koju je pesnik osećao dalekosežnije od mnogih" (J. Aćin). Kavafis je pesnik tragedije, poraza, straha i razočarenja, racionalan, koji, i kad utone u iluziju, uvek ostaje van nje, i to se u njegovim dubokim, ironičnim stihovima uvek može jasno osetiti. Glas mu zvuči prefinjeno, umorno, pesimistično. Atmosfera u tim pesmama je, u najkraćem, prigušena, pomirena i tragična. Uglavnom uzima jednu scenu, bilo iz njegovih ličnih uspomena bilo iz istorije koju je zavidno dobro poznavao, i opisuje je proznim jezikom, vrlo retko sa rimom, bez imalo retorike (koja je u to vreme bila dominantna na grčkoj poetskoj sceni), tako da pesma izgleda kao statični dramski segment izraženog unutarnjeg patosa. Stih njegove poezije je jamb, koji u originalu zvuči vrlo ritmično, bogato i idiotipično. On bira reči. Jezik mu je jedinstvena mešavina tadašnjeg književnog, učenog jezika (katarevuse), svakodnevnog narodnog jezika (dimotike) i dijalekta kojim je govorila grčka zajednica u Kavafisovom okruženju u Aleksandriji, svega nekih 30000 duša. Ima kod njega i slenga i neobičnih leksičkih spojeva, što sve daje tom jeziku neponovljivu boju. Treba dodati i da mu je prvi jezik bio engleski - i grčki je, kažu, govorio sa engleskim naglaskom - ali da je na njemu napisao svega nekoliko beznačajnih pesama i nešto proze.  

Razume se, jedan takav pesnik ne može se svoditi ni svesti na jedno određenje, pesimistično ili ne. Na primer, njegove analize istorijskih situacija bacaju uvek novo svetlo na istorijske istine kao takve, i gone nas da razmišljamo o tome šta je istorijska istina uopšte. On je, osim toga, i pedantan psiholog, koji teži da dokuči ljudsku prirodu u maniru koji je donekle korespondentan klasicizmu: kroz istorijsku paradigmu pokušava da dopre do univerzalnih istina o svetu i ljudskom bitisanju, ili bolje, zaogrće svoja doživljavanja i misli u istorijske scene, "secira" svoje pojedine stavove izmeštajući ih u drugo vreme, i tako saznaje šta je univerzalno, svevremeno, a šta efemerno i propadljivo. To izmeštanje nekad je traženje paralele u stvarnoj istoriji, a nekad davanje fantaziji na volju. Ovaj, da ga tako nazovemo, dijahronijski pristup, (koji se u tradiciji kakva je grčka često prirodno postavljao kao imperativ), daje dva rezultata: istorijsku, odnosno pseudoistorijsku temu. Izabrani trenutak je gotovo uvek jedna određena situacija, sa jakom dramskom napetošću koja se, u kontrastu sa smirenim, čak prigušenim pesnikovim rečima, još više ističe i potvrđuje u svojim univerzalnim manifestacijama. 


AngraMaina
Kompletan tekst na:

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića