Kao da ne postojim


Vetar. Subota. Deveti lipanj.
I puno ptica u krošnji topole.
Suncana škrta kiša sipa
na papir, na reči koje te vole.

Isti nas vetar šiba, isti dišemo zrak.
I isto parče neba vidimo sa balkona.
Šetači izlaze na reku, skoro će mrak
I s katedrale zaromoriće zvona.

Promiču šarene haljine, trče boje
i iz dosade nehajne šetače brojim.
Bar da neko lice malo liči na tvoje.
Kad te ne vidim, kao da ne postojim.  


Pero Zubac, ''Kao da ne postojim''

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića