Sećanje na Bogdana Bogdanovića - Čovek koji nije mogao da ćuti


Nasuprot bogatstvu Jugoslovenstva, stoji siromaštvo nacionalizma koji nam sužava moć razumevanja drugih, ali i nas samih. Nacionalizam teži homogenosti, on podstiče zatvaranje u nacionalni tor i kultiviše uzajamno potiranje susednih tradicija. Ukorenjen u duhu palanke, nacionalizam postaje agresivan kada je manipulisan odozgo. Bogdanovo Jugoslovenstvo i otvoreno antiratni stav su ga neminovno učinili metom vođa nacije devedesetih. To da je on poražena strana mu je jasno, ali u njegovom glasu nema ogorčenja.

„Ako Vas put nanese u Beč, ... Uz najsrdačnije pozdrave Vama lično i Vašoj porodici“. Potpis - Bogdan Bogdanović. Pročitah po ko zna koji put pismo dok putujem vozom od aerodroma ka centru Beča.

Prošlo je 22 godine od kada sam poslednji put video Bogdana, tačnije kada mi je kao studentu arhitekture dao desetku u Molerovoj preko puta fakulteta. Ja u tome nisam bio izuzetak, delio je Bogdan desetke na ulici, u kafani, u hodniku fakulteta, čitavu deceniju pre mene. Na prvom predavanju Istorije Grada, Bogdan nam je rekao da ne treba da brinemo jer ćemo svi dobiti desetke i da posete njegovim predavanjima nisu obavezne.

Ova pedagoška praksa je u to vreme „uzbudila čuvare školskog poretka“ i „proizvela je neku vrstu kolegijalne uvređenosti“[1]. Bogdan je smatrao da je kažnjavanje i nagrađivanje studenata ocenama moguće u egzaktnim naukama koje traže rigoroznu disciplinu, ali ne u predmetima koje se bave idejama. Uostalom, nije moguće precizno izmeriti koliko student razume, recimo, Platonov idealni grad. Ocena može da postane i cilj sama po sebi i da odvrati studenta od, po Bogdanu, primarne svrhe obrazovanja, da nauči mladu osobu da misli.

Iz hotela telefoniram Bogdanu i njegovoj supruzi Kseniji Anastasijević. „Zvonite više puta na interfonu kada stignete, ne čujemo dobro...“ - kaže mi Ksenija.

Mnogo toga se dogodilo od bezbrižnih rasprava o Platonovom utopijskom gradu. Bogdan je među prvima dešifrovao staljinizam Osme sednice i „anti-birokratskih“ revolucija. „Da je Srbija umorna od lidera, dragi moji drugovi, to vi vrlo dobro znate, baš kao i ja, kao što svi znamo... A tek kako je Srbija umorna od mrzitelja znanja i pameti, od zlobe prema izuzetnim i izuzetnosti.“ – napisao je Bogdan 1987. u dugačkom pismu CK SK Srbije.

Ovaj protest je u početku kažnjavan medijskom izolacijom i nepridavanjem značaja nekakvom umetniku sa belim šalom. Ali, Bogdan nije prestajao. „Da sam oćutao, živeo bih danas mirno i sramno. Ali, oćutati se nije moglo“ – reći će nekoliko godina kasnije. Ubrzo je proglašen delom „poraženih snaga Osme sednice“, a bio je i česta tema zloglasne Politikine rubrike Odjeci i reagovanja u kojoj su, kroz ritual mržnje indukovane odozgo, objavljivana pisma čitalaca ispunjena prezirom prema bivšem gradonačelniku.

U vreme ratne histerije, Bogdan je upozoravao da je socijalističku nasledila „nacionalistička indoktrinacija, (koja je) realno istorijski dublja i opasnija, mnogo opasnija“ [2]. U avgustu 1992., Vreme je pisalo: „ulaz u stan profesora Bogdanovića, tvorca spomenika jasenovačkim žrtvama, išaran je ogromnim crnim grafitom koji seže od prizemlja do prvog sprata, na kome piše da je to ustaški stan Bogdana Bogdanovića“.

Poslednji meseci života u Beogradu su bili meseci opsade stana na Čuburi – „Doduše, sve smo ređe izlazili iz kuće, jer su u međuvremenu, pored presretanja na ulici, otpočeli i pokušaji ubacivanja u stan. Jedan je bio posebno dramatičan. Osujećen je zahvaljujući srećnom slučaju što smo upravo ispraćali goste, tako da smo zajedno, upaničeni, jedva nekako prigurali masivan orman do dvokrilnih vrata, u trenutku kad su se već izvijala i popuštala pod udarcima napadača“, pisao je bivši gradonačelnik Beograda mnogo godina kasnije u knjizi Ukleti neimar. Konačno, na poziv školskog druga Milutina Doroslovca, Bogdan i Ksenija su emigrirali uzvodno uz Dunav u Beč, decembra 1993.

Hladna je januarska noć 2008. Na putu ka stanu Bogdanovića čujem na ulicama jezike jugoslovenskih naroda, mnogi su verovatno izbeglice iz ratova 1990-tih. Penjem se uz stepenice stambene zgrade u ulici Davidgasse, a na kraju hodnika se pojavljuje starac, malo pogrbljen, ali pribran i srdačan: „Ja sam nekako očekivao da ste vi jos uvek mladić“, reče mi i pruži ruku. Ksenija mi uzima kaput, a Bogdan me uvodi u dnevnu sobu koja je ujedno i radna soba sa crtaćim stolom u uglu. Na kauču su poređani crteži grifona, unikorna i feniksa. Nakon domaće rakije, počinjem priču o sebi, ne mnogo interesantnu, a Bogdan i Ksenija slušaju sa velikom znatiželjom i pažnjom.

Bogdanu je 86 godina, dug i bogat život je iza njega. U šali mi kaže da je već prestigao Platonovu starost i da je svaki dan preko toga više nego što se nadao. Iako je odrastao u kući Milana Bogdanovića koga mnogi smatraju Skerlićevim naslednikom, Bogdan nije živeo u senci oca. Naprotiv, njegov život je bio makar podjednako plodan kao i očev. Ranu mladost su obeležili susreti sa književnim velikanima predratne Jugoslavije koji su dolazili u kuću Bogdanovića, a poznanstvo sa Markom Ristićem ga je uvelo u umetnost nadrealizma i u svet levičarskih ideja. Pred rat je postao skojevac, zatim partizan, a završetak rata je dočekao teško ranjen.

Bogdanov sluh je slabiji, ali ga oštar intelekt nije napustio, kao ni duhovitost sa obaveznom dozom samoironije. Kada je kao tridesetogodišnjak na jednom skupu dobio kompliment od Andrića za putopis objavljen u poznatom Beogradskom časopisu („Znači Vi ste taj Bogdan Bogdanović, pa Vi ste praktično već pisac“), Bogdan je samouvereno odbrusio: „Mene pisanje ne zanima“. Budući Nobelovac je ustuknuo zbunjen i otišao, dok je Bogdanović Otac, videvši i čuvši prestup, dreknuo na indolentnog Bogdanovića Mlađeg.

Desetak godina kasnije, u patikama i džemperu je Titu i partijskom rukovodstvu objašnjavao skice Jasenovačkog cveta. „O Titu za života nikada nisam lepu reč napisao, jednostavno, smatrao sam da o vladarima ne treba pisati lepo dok su živi“[3] Raspitavši se prvo da li je taj Bogdanović „nacionalist“, Broz mu je poverio rad na spomeniku najvećeg jugoslovenskog stratišta. Bogdanovi spomenici žrtvama fašizma širom Jugoslavije su apstrakcije večnih tema i zasnovani su na arhetipovima. Oni su višeznačni, višeslojni i potpuna su suprotnost konkretizmu spomenika socijalističkog realizma. Odsustvo petokraka, srpova i cekića, stegnutih pesnica i pušaka u Bogdanovim spomenicima je tako često izazivalo podozrenje nekih bivših partizana.

Šta je Tito video u Jasenovačkom cvetu te 1963. godine? Verovatno to što „melanholični lotos od prenapregnutog betona ne samo da zaustavlja zle primisli i sa jedne i sa druge strane, no ima čak i izvesno katarzično dejstvo: nikog nije vređao, nikom nije pretio, nije pozivao na osvetu, a ipak nije skrivao istinu.“ [4] Kroz „cvet obećane nade“, Bogdan je „žrtvama koje su morale stradati samo zbog etničkog, rasnog, konfesionalnog ili političko-filozofskog predznaka obećao mistični povratak u večiti krug života“ [5].

U trpezariji gde sedimo je polica sa knjigama koja sadrži samo delić porodične biblioteke ostavljene u Beogradu. Ovde su knjige koje su stale u kofer, dok su neke pokloni prijatelja, kaže me Bogdan. Prijatelju u Beču je jednom rekao da mu iz Beograda najviše nedostaje njegova biblioteka [6]. Zamišljam Bogdana zabarikadiranog knjigama kako dočekuje mnoga jutra istražujuci, crtajući, pišući. To je bilo vreme kada je sam sebi pripadao. Pa ipak, dok čitam naslove, kaže mi da slobodno uzmem bilo koju knjigu koja me zanima i ponesem je sa sobom. Najpre sam zbunjen, ali kasnije mi se učinilo da sam razumeo. Kraj partije?

Razgovaramo o Jugoslaviji i o jugoslavenskoj ideji, kojih više nema. Bogdan je video Jugoslovenstvo kao kulturni dijagram, kao „bogatu stilsku polimorfiju“[7] koja izranja iz raznovrsnog istorijskog prtljaga Jugoslovenskih naroda gde različite tradicije jedna drugu bogate. „Mislim da je Jugoslovenstvo vrlo delikatna stvar... Jugoslovenstvo je veliko bogatstvo jer nudi veoma raznovrsne formule, humanističku sadržinu u raznim tradicijama, običajima, a pri tome i nešto što je zajedničko.“ [8]

Nasuprot bogatstvu Jugoslovenstva, stoji siromaštvo nacionalizma koji nam sužava moć razumevanja drugih, ali i nas samih. Nacionalizam teži homogenosti, on podstiče zatvaranje u nacionalni tor i kultiviše uzajamno potiranje susednih tradicija. Ukorenjen u duhu palanke, nacionalizam postaje agresivan kada je manipulisan odozgo. Bogdanovo Jugoslovenstvo i otvoreno antiratni stav su ga neminovno učinili metom vođa nacije devedesetih. To da je on poražena strana mu je jasno, ali u njegovom glasu nema ogorčenja.

Prošla je ponoć i vreme je da krenem. Hodam ka metro stanici Reumanplatz i pitam se hoću li ga ikada ponovo videti, mog profesora, graditelja spomenika antifašizma, pisca i disidenta. U glavi mi odzvanjaju njegove reči: „Recite mi, da li pišete?....Treba da pišete, počnite večeras.“

Bogdan Bogdanović je umro 18. juna 2010.
 

Slobodan Barlov
http://www.e-novine.com/kultura/kultura-tema/48355-ovek-koji-nije-mogao-uti.html
 
*Autor je arhitekta iz Beograda, a od 1990. živi u Londonu

[1] Intervju, Beograd, 14. avgust 1987.
[2] Borba, Beograd, 12. oktobar 1991.
[3] Valter, Sarajevo, 15. decembar 1989.
[4] Ukleti Neimar, 2001. Der Verdammte Baumeister, Wien, 1997.
[5] Ukleti Neimar, 2001. Der Verdammte Baumeister, Wien, 1997.
[6] Gradit ce te vi i dalje, neimaru Bogdanovicu..., Ljubo Ruben Weiss http://www.virovitica.net/ljubo-ruben-weiss-gradit-cete-vi-i-dalje-neimaru-bogdanovicu%E2%80%A6/13497/
[7] Start, Zagreb, 26 Novembar 1988.
[8] Nedjelja, Sarajevo, 29. april 1990.

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni