Poezija svedoči o našem postojanju


Jedan od najznačanijih, najprepoznatljivijih glasova savremene svetske književne scene pripada Čarlsu Simiću (1938), američkom pesniku srpskog porekla, koji je ovih dana bio gost u regionu. U rodnom Beogradu je obišao prijatelje, retke rođake i uspomene, u Sarajevu je primio (ko zna koju po redu) nagradu „Bosanski stećak“, a u Novi Sad je došao da „proveri“ da li ga se još sećaju, jer ovde nije bio od 1982. godine.
Ko bi, kada ih jednom pročita, mogao da zaboravi njegove stihove pulsirajuće energije, u kojima Odisej pravi grčku baklavu, a Ofelija žvaće žvaku? A zbirka njegovih odabranih pesama „Iščekujući presudu“, u skorašnjem izdanju beogradskog „Arhipelaga“, bila je samo povod za neminovni povratak na početak. U vreme kada je bio Dušan.

Čarls Simić, za prijatelje Čarli, izvanredno govori maternji jezik, a to je, kaže, zasluga Vladimira Pištala koji mu je tokom devedesetih u SAD osvežavao memoriju. Pati od nesanice i to mu ne smeta, jer insomnija je prepuna ideja. Skuplja male sveske, pa u njih stalno beleži zanimljivosti. Ponešto od toga biće deo „zaokružene hronike modernih vremena“ sa njegovim, odavno brendiranim potpisom.
Domaćini su vas najavili kao velikog svetskog, američkog i po malo srpskog pesnika. Da li se i vi tako osećate, pitali smo Čarlsa Simića ?
 - Zvuči dobro, jedino su sa ovim „veliki svetski“ preterali. Pre 58 godina napustio sam Srbiju, već odavno mislim i pišem na engleskom. U početku sam prevodio sa jednog na drugi jezik, a onda sam prelomio; mislim da se to dogodilo početkom šezdesetih, kada sam bio u vojsci- u svom unutrašnjem životu potpuno sam prešao na engleski.
U vašoj poeziji ima mnogo motiva, emocija, tematskih krugova iz rane mladosti?
 - Da, imao sam veoma uzbudljivo detinjstvo. Negde u podsvesti i sada mi tutnje šestoaprilske bombe i užas moje majke, koja je pokušavala da me zaštiti; sećam se da je to činila i kada smo na Terazijama prolazili kraj ljudi obešenih na bandere tokom okupacije.
Kada se zavitlavam, onda kažem da su se za moje zanimljivo odrastanje „pobrinuli“ Hitler i Staljin, a to se vidi i u poeziji koju sam pisao sedamdesetih, pa čak i osamdesetih godina. Moj imigrantski život nije bio lak, ali kada dođete da živite u SAD, sećanje na prošlost odlazi u drugi plan, naročito ako ne živite u okruženju svog maternjeg jezika.
Ja sam uvek znao da sam Srbin, nikada to nisam negirao , a nisam ni posebno isticao. Jer tamo vas niko ne pita odakle ste. A kada dođem u Srbiju, to mi je kao susret sa nekim daljim rođacima koje retko viđam, a kad ih sretnem, bude mi baš lepo.
Kada ste napisali prvu pesmu?
 - Bio sam već gimnazijalac, neki moji drugovi su to već radili, pa sam i ja počeo. Kada sam sklepao prve stihove, bio sam oduševljen samim sobom. A moja mati je brinula, govorila mi je da stalno fantaziram i da to nije dobro. Ponekad bi me ozbiljno upitala „Zar ti još uvek pišeš te pesme?“.
Brzo me je prošla fascinacija zbog sopstvene nazovi književne veštine. U gimnaziji sam počeo mnogo da čitam, došla su neizbežna poređenja sa drugim pesnicima, a ja sam u početku ostao zgrožen svojim stihovima. Otuda i moje kasnije nezadovoljstvo onim što sam napisao, koje je duže od pola veka. I danas bih stalno nešto menjao, popravljao sopstveni rukopis. A ponekad mi se učini da ništa čestito i nisam stvorio.
Zar vas te silne književne nagrade nisu uverile da ne treba ništa da menjate, već da samo nastavite da pišete, jer ste više nego dobar autor ?
 - Nisu. Ja sam osoba koja najviše veruje sebi. Nisam rigidan, rado primam savete o kuvanju, o dobrim vinima, o putovanjima, prečicama u lokalnom saobraćaju. Ali pesme...Da mi za njih daju još pedeset nagrada, ostao bih rezervisan i sumnjičav prema njihovoj vrednosti.
A srpska poezija koju ste prepevali na engleski? Da li je i to pod vašim znakom pitanja?
 - Jeste, baš sve. Kad se samo setim stihova Novice Tadića, ili Vaska Pope koje sam prepevao, odmah dobijem želju da to ponovo učinim- bolje, maštovitije, preciznije. Tadić je pesnički gorostas, težak za prevođenje, slojevit. Kod Pope je sve na prvi pogled lako i jednostavno-i reči, i stihovi . A nije tako, već muka sa rečima. Prevodio sam ih šezdesetih godina prošlog veka; bio sam tada mlad, kao i moj engleski. Ozbiljno nameravam, ako budem imao vremena, da im se vratim.
Rekoste da se u SAD zatvaraju neke biblioteke. Zašto? Da li će ljudi i u budućnosti čitati poeziju?
 - Da, po mnogim mestima u unutrašnjosti Amerike, zaključavaju biblioteke pune knjiga, jer nema novca da bi ih držali otvorene. Političari se ne sekiraju zbog toga, a boje se da traže povećanje poreza da bi bilo više novca za te knjige. Prosečni Amerikanac je uvek bio optimista, a sada je zemlja puna najcrnjih pesimista.
Čini se da će sve propasti, a neće. Naročito poezija, ona gura dalje. Tokom cele ljudske istorije nije baš bilo lakih perioda za lirsku poeziju. Često su je zabranjivali, govorili su da mladi zbog lirike postaju lenji, neposlušni, previše maštaju, neće da idu u vojsku.
U svojim esejima često pišem o tome. Jer pesme svedoče o našem postojanju na neponovljiv način. U svakoj velikoj pesmi postoji trenutak kad vreme staje i čitaočevo „ja“ se dodiruje s nečijim tuđim životom. Pesma se uzdiže, a i mi u njenom društvu.


Radmila Lotina

http://www.dnevnik.rs/sr-lat/node/32433 
            

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole