Naš jadni individualizam


Obmanama po pitanju patriotizma nema kraja. U prvom veku naše ere Plutarh je ismevao one koji su izjavljivali da je mesec nad Atinom lepši nego nad Korintom; Milton je, u XVII veku, primetio da se Bog prvo, po običaju, otkrivao Svojim Englezima; Fihte je, početkom XIX veka, izjavio da je imati karakter i biti Nemac, očigledno, jedno te isto. Ovde nacionalisti bujaju; pokreće ih, kako oni kažu, opravdana ili čista namera da neguju najbolje argentinske osobenosti. Međutim, oni ne poznaju Argentince jer, u svojim raspravama, uglavnom vole da ih određuju u odnosu na neku spoljašnju činjenicu; recimo, u odnosu na španske osvajače, ili nekakvu imaginarnu katoličku tradiciju, ili „saksonski imperijalizam".

Argentinac se, za razliku od Amerikanca sa severa i od gotovo svih Evropljana, ne poistovećuje sa državom. To se može pripisati okolnosti da su, u ovoj zemlji, vlade obično veoma loše ili, uopšteno, činjenici da je država nepojmljiva apstrakcija*; tačno je da je Argentinac individualac, on nije građanin. Aforizmi poput Hegelovog, „država je realitet moralne ideje“, zvuče mu kao zlonamerne šale. Holivudski filmovi često imaju priču o čoveku (obično je novinar) koji sklapa prijateljstvo sa zločincem da bi ga kasnije predao policiji, i njemu se treba diviti; Argentinac, za koga je prijateljstvo strast, a policija mafija, oseća da je holivudski „junak“ nepojmljivo đubre. On oseća kao i Don Kihot da će se ,,tamo naći svako sa svojim grehom“ i da „nije dobro da časni ljudi budu dželati drugim ljudima, i da se uopšte upliću u to“ (Don Kihot, I, XXII). Više nego jednom, pred površnim simetrijama španskog stila, posumnjao sam da su među nama nepremostive razlike; ova dva reda iz Don Kihota bila su dovoljna da shvatim da grešim; ona su nešto poput spokojnog i tajnog simbola naše bliskosti. Duboko ga potvrđuje jedna noć u argentinskoj književnosti: ona napeta noć kada je neki seoski policijski narednik viknuo da neće dozvoliti zločin da ubiju jednog junaka i počeo da se bije sa svojim vojnicima, rame uz rame sa dezerterom Martinom Fijerom.

Svet je, za Evropljanina, kosmos u kojem je svako duboko u skladu sa svojom ulogom; za Argentinca, svet je haos. Evropljanin i Amerikanac sa severa zaključuju da je sigurno dobra neka nagrađena knjiga; Argentinac dopušta mogućnost da nije loša, uprkos nagradi. Uopšteno govoreći, Argentinac ne veruje okolnostima. On možda ne zna priču o tome da čovečanstvo uvek ima trideset šest pravednih ljudi - Lamed Wufniks - koji se međusobno ne poznaju ali tajno održavaju univerzum; kad bi je čuo, ne bi ga začudilo da su ti dobri ljudi mračni i anonimni... Njegov narodni junak je usamljeni čovek koji se sam bori protiv gerile, bilo neposredno (Fijero, Moreira, Ormiga Negra), bilo potencijalno ili u prošlosti (Segundo Sombra). Druge književnosti ne beleže slične činjenice. Recimo, smatra se da su dva velika evropska pisca Kipling i Franc Kafka. Na prvi pogled nema ničeg zajedničkog među njima, ali kod jednog je tema zahtev za poretkom, za nekim poretkom (drum u Kimu, most u The Bridge-Builders, rimski bedem u Puck of Pook's Hill); kod drugog, tema je nepodnošljiva, tragična usamljenost čoveka kome nedostaje mesto, makar i najbednije, u poretku univerzuma.

Neko će reći da sam samo istakao negativne ili anarhističke crte; dodaće da one nemaju političko opravdanje. Usuđujem se da tvrdim suprotno. Najpreči problem našeg doba (na koji je proročkom lucidnošću ukazao već pomalo zaboravljeni Spenser) jeste postepeno sve veće uplitanje države u život pojedinca; u borbi sa tim zlom, čija imena su komunizam i nacizam, argentinski individualizam, možda beskoristan ili štetan do sada, naći će svoje opravdanje i zadatke.

Bez nade i sa čežnjom, razmišljam o apstraktnoj mogućnosti jedne partije koja bi bar malo bila bliska Argentincima; partije koja bi nam obećala strogi minimum vladavine.

Nacionalizam želi da nas zadivi vizijom beskrajno dosadne države; ta utopija, ukoliko bi se ostvarila na zemlji, imala bi snagu proviđenja, jer bi svi žudeli, i na kraju izgradili, njenu antitezu.

* Država je bezlična: Argentinac samo shvata lični odnos. Zato, za njega, ukrasti državni novac nije zločin. Iznosim činjenicu; ne odobravam je niti pravdam.




Jorge Luis Borges
Buenos Ajres, 1946. 
Nova Istraživanja, Paideia, Beograd, 2008.
Sa španskog prevela: Biljana Bukvić Isailović  

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića