Walt Whitman


Walt Whitman (West Hills, 31. maj 1819. - New Jersey, 26. mart 1892.), američki pjesnik.

U mladosti je živeo nemirnim životom menjajući mnoge poslove. Sam štampa svoje glavno delo, poznatu knjigu pesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim izdanjima, na mnogim jezicima. Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom američkom književnošću. Vlati trave je zbirka pesama u slobodnom stihu, koja na snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Njujork. Delo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života, pa pesnik biva neshvaćen od savremenika. Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih stvaralaca u istoriji američke književnosti.

Walt Whitman se danas često proglašava za najvećeg pesnika Amerike. Ovaj samouki pisac, rođen u New Yorku u radničkoj porodici, objavljivao je priče i pesme kao štampar, učitelj, novinar i urednik, od kojih se neke smatraju za najgore tog vremena pa do onih koji su dospeli u najbolje književne časopise. Nema nikakvih tragova njegove genijalnosti sve dok iznenada nije počeo da beleži deliće onoga što će kasnije postati Vlati trave (Leaves of Grass).

Najraniji radovi su puni filozofskih i religioznih spekulacija u prozi i poeziji; oni nakon 1857. su puni imena ljudi koje je sreo tumarajući Brooklynom i Manhattanom, a nakon 1862. javljaju se imena ranjenih vojnika koje je sreo u vojnim bolnicama oko Washingtona. Oni (barem civili) deluju kompulzivno. Imena se retko ponavljaju i dato je malo informacija: gde su se upoznali, zanimanje čoveka, mesto porekla i specifičnost izgleda i ponašanja. Pored činjenice da su sva imena imena ljudi iz radničke klase, spiskovi su manje informativni od telefonskog imenika. Spiskovi vojnika su obično detaljnije beleške.

Verovatno je u junu 1847. imao mistično iskustvo u kom on i njegova duša leže na travi, a njegova duša je 'zarila... (svoj) jezik u moje ogoljeno srce'. Ovo iskustvo, bilo da je stvarno ili izmišljeno, nabijeno erotikom kao mnoga druga mistična iskustva, bilo je otkriće njegovog istinskog jastva, koje je oslobodilo njegov jezik. U stvari, Vlati se smatraju obrnutim mističnim iskustvom. Ovo delo koje obuhvata njegov kompletan poetski opus, prvi put je objavljeno 1855. sa dvanaest pesama (Pesma o meni (Song of Myself) je pak prilično dugačka), drugo izdanje (1857) je imalo 32 pesme, a treće (1860) 156 pesme, i tako dalje kroz razlicita izdanja sve do 1881. god. Počev od 1860. god. Whitman ne samo da je dodavao pesme (uključujući homoerotsku zbirku 'Calamus'), već ih je i izbacivao, prepravljao i menjao im redosled. Često je kritikovan zbog prepravljanja, ali je jasno da on to nije radio zbog prikrivanja.

U decembru 1862. god. Whitman se zaputio u Washington kako bi našao brata koji je bio ranjen, i ostao je tamo deset godina radeći kao volonter u vojnim bolnicama i izdržavajući se kao vladin zapisničar. Iz jednog ministarstva je bio otpušten kada mu je jedan nadređeni, razbešnjeni metodista našao u fioci kopiju Vlati trave, ali je ubzo našao drugo mesto. Godine 1865. sreće mladog vozača tramvaja Peter Doylea, u koga se zaljubljuje. Naklonost mu je uzvraćena i njih dvojica ostaju intimni prijatelji mnogo godina, čak i nakon Whitmanovog udara 1873. zbog čega je morao da pređe kod brata u Camden, New Jersey (tu ga je dva puta posetio Oscar Wilde, kome je majka kao dečaku čitala 'Vlati trave'. Ne postoji Amerikanac kojeg volim i poštujem kao tebe, pisao je kasnije Wilde Whitmanu ). Gotovo da su izgubili kontakt, no, dvanaest godina nakon Whitmanove smrti, Doyle ga se setio kao voljenog vodiča i savetnika i priznao da se, u trenucima depresije, teši ležeci umotan u Whitmanov stari ogrtač. Prisećao se i prvog sustreta: U momentu smo postali bliski - stavio sam ruku na njegovo koleno - razumeli smo... Od tada, postali smo najveći prijatelji. Kasnih sedamdesetih godina devetnaestog veka Whitman je imao strasnu vezu sa osamnaestogodišnjim mladićem Harry Staffordom i išao na lekovite blatne kupke na farmi Harryevog oca (vredi pomenuti da je Whitman postao prijatelj čitave porodice Stafford). Imao je brojne kratke veze sa slično polu-obrazovanim, usamljenim mladićima. Veza sa Horaceom Traubelom, njegovim sekretarom i 'Boswellom' iz poslednjih godina njegovog života, bila je verovatno u neku ruku drugačijeg karaktera, jer je Traubel bio stariji i bolje obrazovan, dok je Whitman stario i bio veoma bolestan. Whitmanov mlađi pomoćnik Billy Duckett poredio se sa Wildeovim ljubavnikom; on i Whitman su pozirali goli filadelphijskom slikaru i fotografu Thomas Eakinsu (jednog dana u Queeropediji, as well).
Teško je odrediti prirodu Whitmanove homoseksualnosti. Neki naivni kritičari su mislili da je on prosto govorio o bratstvu među muškarcima, drugi, naivni u drugom smeru, smatrali su da je spavao sa svakim muškarcem pomenutim u beleškama. Usmena predaja koja potiče od Edward Carpentera a preko Gavina Arthura stigla do Allena Ginsberga, zasniva se na Gavinu Arthuru, i pouzdanost njegovog iskaza se teško da utvrditi (Whitman je spavao sa Carpenterom, Carpenter sa Gavinom, Gavin sa Moriatryem, Moriarty sa Ginsbergom, Ginsberg sa...). Po svemu sudeći on je, pre udara 1873, pored zagrljaja i poljubaca, imao iskustva u polnim odnosima sa muškarcima, moguće i sa ženama. U beleškama i pismima se može videti da je Whitman imao neku vrstu intimne veze sa dve žene, od kojih je jedna verovatno glumica, druga francuska 'umetnica', očigledno zabavljačica. Odlomci pesama 'Adamova deca' (Children of Adam) (koje su heteroseksualne) izgledaju 'iskreno' kao i one u Calamusu. U svojim više programskim pesmama, Whitman je uvek pazio da govori 'on i ona', 'njega i nju'. Ženama je dozvoljeno da imaju seksualni život, i on saoseća sa prostitutkom, ali one su generalno zamišljene i idealizovane kao savršene majke za novu rasu Amerikanaca.

Jasnoća muško-ženskog seksa je šokirala njegove prve čitaoce. S druge strane, samo su nekolicina homoseksualaca u Engleskoj i neki čitaoci u Nemačkoj shvatili ono što je danas očigledno svakom čitaocu koji ume da prizna šta vidi na stranici. Drugi i treći deo 'Pesme o meni' su homoseksualni u svojoj slikovnosti, kao što je i potonji razgovor tela i duše, koji dostiže vrhunac u seksualnom odnosu između tela i duše u petom odeljku. Tu se, po nekima, slavi duša i metaforikom felacija:

Loafe with me on the grass, loose the stop from your throat.
...Only the lull I like, the hum of your valved voice.

 Planduj sa mnom na travi, razveži cvor u svom grlu,
...Volim samo zatišje, zuj tvog prigušenog glasa. 

                                                                          (Prema prevodu I. Lalića)

Može se takođe navesti ogroman zamah eroticizma u odeljku 24, do vrhunca ispunjenja u muškom seksualnom odnosu u odeljku 29. Druga pesma iz 1855. koja je od značaja je 'Spavači' (The Sleepers), sa svojom nadrealističkom slikovitom izražajnošću.

Nasuprot filozofskim i psihološkim pasažima 'Pesme o meni' i strasne seksualnosti bez referenta u 'Adamovoj deci', 'Calamus' otkriva ne samo Whitmanovo majstorstvo kratke pesme nasuprot duže ode ili rapsodije (nedovoljno cenjen aspekt njegove umetnosti nakon 1860.), već se razlikuje po očigledno ličnoj prirodi. Objekat nikad nije sa sigurnošću identifikovan (smatra se da je direktna inspiracija bio izvesni Fred Vaughan) i u pesmama nedostaje 'telesno' iz odeljaka pomenutih gore, no, one oštro izražavaju mnoga iskustva ljubavnika. U 'Iz kolevke što se beskonačno ljulja' (Out of the Cradle Endlessly Rocking, takođe iz 1860.), gubitak ljubavnika se poredi nestankom ženke iz gnezda para kosova. Ponovo, sumnja se na lično iskustvo. Jednom novinaru koji ga je intervuisao 1889. god. rekao povodom je Vlati trave: Seks, seks, seks: seks je tu koren svega.

Whitmanova poezija se promenila nakon građanskog rata. On sam je smatrao da je izdanje iz 1860. godine konačno i očekivao je da će kasnije pesme formirati novu, duhovniju knjigu. Iz raznoraznih razloga Whitman nije pokušao da napiše novu knjigu, već je utkao svoje nove pesme u labav autobiografski ciklus, koncentrišući se na građanski rat. Homoseksualnost se pojavljuje (zapravo, još 1856. god.) kao - adhesiveness (privrženost), termin preuzet iz frenologije, a za Whitmana znači ne samo prijateljstvo, već sposobnost za 'mušku ljubav', kao vladajući princip društva. On nije bio prosto pesnik idealizovane džaksonijanske demokratije, niti nove političke strukture, već kulture povezane ljubavlju i religioznom verom u kojoj svaka osoba može ispuniti njenju ili njegovu seksualnu prirodu. Reprezentativne izjave se nalaze u 'Čujem da sam optužen' (I hear it was charged against me, 1860.), 'Demokratski pogledi' (Democratic Vistas, 1871.) i u predgovoru za 'Dva potočića' (Two Rivulets, 1876.).

Whitman, koji je bio razočaran time kako je bio prihvaćen od strane savremenika, bio bi sigurno zadovoljan svojom reputacijom u dvadesetom veku, čiju širinu ne treba ni spominjati. (Whitman, doduše, nije ni u XX veku svuda dobro došao. Rimokatolicka crkva je snažno protestovala zbog odluke da se po njemu nazove most od Camdena do Philadelphije.) On je demokratski pesnik i praotac razvoja poezije izvan tradicionalne metricke prakse u Americi i drugim zemljama. 

Primetan broj modernih pesnika mu je odao priznanje u prozi ili stihu, među kojima su najzapaženiji Ezra Pound, Pablo Neruda, Federico Garcia Lorca, Fernando Pessoa i Allen Ginsberg.


Edward F. Grier

Bibliografija:
Gay Wilson Allen, The Solitary Singer, Chicago: University of Chicago Press, 1985; M. Jimmie Killingsworth, Whitman's Poetry of the Body: Sexuality, Politics, and the Text, Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1989;
Robert K. Martin, The Homosexual Tradition in American Poetry, Austin: University of Texas Press, 1981;
Jim Perlman, Ed Folson, and Don Campion, eds., Walt Whitman. The Measure of His Song, Minneapolis: The Holy Cow Press, 1981;
Charley Shively, ed., Calamus Lovers: Walt Whitman's Working Class Camerados, San Francisco: Gay Sunshine Press, 1987;
idem, Drum Beats: Walt Whitman's Civil War Boy Lovers, San Francisco: Gay Sunshine Press, 1989.

Dodatna bibliografija:
J.R. LeMaster and D.D. Kummings, Walt Whitman: An Encyclopedia, New York, 1998.
J. Myerson, Walt Whitman: A Descriptive Bibliography, Pittsburgh, 1993.

Izvor:
Encyclopedia of Homosexuality, ed. by Wayne R. Dynes, vol. II, New York & London, 1990, str. 1287-1389.
 


Web stranica posvecena Whitmanu:
http://www.whitmanarchive.org/

  

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni