Sećanje na Dositeja


MARTA 28, pre dvesta godina, u svojoj kući u Beogradu, jedinoj koju je u dugom životu, pored one roditeljske, posedovao, umro je blaženi Dositej, serbski Volter, posle povratka iz diplomatske misije u Rumuniji, najverovatnije od nazeba koji je navukao, u povratku, u karpatskim planinama i prilikom prelaska, u čamcu, ledenog Dunava.

Njegov značaj za srpsku književnost nemerljiv je, ravan je značaju njegovog učenika Vuka Karadžića (po Skerliću čak i veći). Obično se kaže da je Dositej u nepismenu i seljačku Srbiju uveo Evropu a da je Vuk toj istoj Srbiji odškrinuo vrata Evrope. Istina je negde na sredini: i jedan i drugi, iako je učenik bio ljubomoran na učitelja (a imao je i razloga, jer malo je srpskih pisaca sa biografijom kakva je Dositejeva), temeljno i svojski radili su na istom poslu.

Slavu je Dositej stekao svojom autobigrafijom, napisanom u relativno mladim godinama (primerci prvog izdanja, ostalo je zabeleženo, vredeli su, već posle desetak godina, koliko i par dobrih volova ili onoliko grama zlata koliko je knjiga težila). Život opisan u autobiografiji manje je zanimljiv od onog koji je proživeo posle njenog objavljivanja a koji nije stigao ili nije želeo da opiše. Ali Dositejeva autobiografija, kamen-temeljac u srpskoj istoriji ovog žanra, pokazuje da za njenu uspešnost nije važan značaj životnih priključenija već način kako su oni opisani. I autobigrafija nije ništa drugo nego književna forma. Literatura specifičnih ali visokih zahteva. U Dositejevom slučaju, sa dosta romanesknih elemenata. Drugim rečima, svaki život vredan je autobiografije, ali vredne su samo one autobiografije u kojima dolazi do izraza književno majstorstvo.

Dositej se, iz svoje autobiografije, često poredi sa jednim klasičnim likom, njemu vrlo dobro poznatim. S Odisejom. Obojicu krasi radoznalost. Obojica su veliki putnici, Odisej možda iz nevolje, gonjen Posejdonovim gnevom, Dositej iz čiste želje za saznanjem (peške, na konju, u kočijama i lađama obišao je celu Evropu, što danas mnogima ne uspeva). Ljudska avantura nije ništa drugo, tvrdi Dositej, nego potraga za saznanjem. Govorio je desetine jezika. I velikih i malih (naučio je i albanski).

I u autobiografiji i u ostalim spisima Dositej neguje esejistički diskurs. Za njega pripovedati ne znači samo opisivati već i razmišljati. Za pisanje potrebno je imati talenta, ali i znanja. Čak možda više ovog drugog.

I Dositej je sanjao o jednoj savršenoj, apsolutnoj knjizi. Njegov literarni početak, ispisan samo u jednom primerku, za ženu s mitskim imenom, Jelena (zbog Jelena se ili vode ratovi ili pišu knjige), u formi je azbučnika. Neke druge njegove knjige mešavine su različitih žanrova: eseja, priča, prevoda, poezije. Srpski postmodernizam u Dositejevom delu ima najdublje korene.

Poeziju je pisao usput, uglavnom prigodnu, posvećenu vladarima i lepim ženama. No, jedna mu se pesma, u starim godinama, otrgla od prigodnosti. Po emotivnom naboju dovedena je do usijanja. Reč je o pesmi “Vostani, Serbie”, po svojoj lepoti ravnoj Kostićevoj “Santa Maria della Salute” i Crnjanskovoj “Lament nad Beogradom”.

Nije se libio da uzima i šakom i kapom sve ono što mu se svidelo u svetskoj književnosti. Nikako to nije smatrao plagijatstvom. Književnost nije ništa drugo nego neprestani, često nevidljiv, rad intertekstualnosti, kako bi se to danas reklo. Matrica njegovih basana jeste tuđa, ali je u formi, u jeziku - njegova, autentična. Toj autentičnosti daju snagu i njegovi lucidni komentari, zasnovani na poznavanju i naše kulture i tradicije.

Od svih književnih formi izgleda da mu je bila najdraža epistolarna (i autobiografija mu je delom u toj formi napisana). Njegova sačuvana pisma mali su literarni dragulji. U osnovi, pohvale životu! Nema razlike u načinu obraćanja jednom srpskom vojvodi, kao što je Petar Moler, i njegovoj “dražajšoj” Sofiji Todorović.

Dositejeva sahrana bila je veličanstvena. Do groblja na Tašmajdanu ispratila ga je velika povorka. Na čelu te povorke koračao je Karađorđe.

Malo je srpskih pisaca koji su doživeli takav lep kraj. Srpski pisci obično su umirali u ludnicama, zatvorima, sami, siromašni, odbačeni, napušteni. Dositej je umro među srpskim ustanicima. Lepšu smrt nije mogao izabrati. Želja mu je bila da ga sahrane kod Hajdučke česme, u Topčideru. Kosti su mu kasnije prenesene u portu Saborne crkve u Beogradu. Na spomeniku nalazi se epitaf, “njim samim sačinjen”: Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod!


Milisav SAVIĆ

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića