Pisac bez kojeg se ne može razumeti naša istorija


Pobuna, otpor, zagađenost nad svetom uređenim kao ovaj naš, svom silinom obuzimaju čoveka dok se poistovećuje sa junakom romana Miroslava Krleže „Na rubu pameti“. Danas jednako kao i kada je prvi put objavljen - daleke 1938. godine. Slično je i sa „Filipom Latinovićem“, romanom o umetniku, slikaru, intelektualcu koji, iščupavši se jednom iz blata ovih prostora, ne želi i nema gde više da se vrati. S tim što je ovo Krležino delo bilo mnogo poznatije široj publici s prostora bivše Jugoslavije jer je, sve do nedavnih ratova, bilo deo obavezne lektire u školama na svim zaraćenim stranama.

Jedno njegovo delo ostalo je to i dan danas - „Gospoda Glembajevi“, na kojima, na svim „našim“ jezicima đaci i dalje izučavaju domaću dramu „ibzenovskog“ tipa. Upravo u oblasti drame Krleža je najuspešnije pretrajao na prostoru čitave bivše Jugoslavije, pa je i u ovdašnjim pozorištima postavljan čak i u vreme ratova. Najnovija postavka, upravo „Glembajevih“, sprema se u Ateljeu 212 u režiji Kokana Mladenovića.

Koliko se Krležino delo i danas izučava u okviru katedri za književnost na Fililoškom fakultetu u Beogradu, koji je njegov značaj u kontekstu jugoslovenske, ali i srpske književnosti i kulture, profesor Mihajlo Pantić, nekada predavač upravo na predmetu Hrvatska književnost na beogradskom Filološkom fakultetu kaže: „Miroslav Krleža je svakako jedan od najznačajnijih pisaca južnoslovenskog kulturnog prostora u 20. veku, pisac bez čijeg se dela, kao kada je i o drugim klasičnim piscima reč (pre svih Ivo Andrić i Miloš Crnjanski) ne mogu razumeti oni društveni, etički, estetički, poetički i politički procesi koji su oblikovali istoriju našeg dela Evrope. Krleža je, pri tom, vrlo ideologičan pisac - nekada se govorilo ‘angažovani književnik’ - koji je snažno verovao u moć delovanja rečima, u društveno-korektivnu funkciju literature. Pri tom je, tokom vremena, menjao svoje stavove i ubeđenja. Od mladog pobunjenika koji je pisao o ‘hrvatskoj književnoj laži’, preko borca za slobodu književnog izraza u čuvenom ‘sukobu na levici’ pre Drugog svetskog rata, on je, dolaskom komunista na vlast, postao zaštićena nacionalna kulturna institucija, pisac iz lektire, arbitar u mnogim pitanjima...“

- No, kako god da se gleda, njegov književni opus je reprezentativan i sa stanovišta ostvarenih umetničkih vrednosti, i sa stanovišta ideja koje obeležavaju jednu kompleksnu i, ispostavilo se, vrlo traumatičnu epohu. Krležine veze sa srpskom književnošću i sa srpskim piscima čine poseban deo njegove biografije; rekao bih da je Krležina književna veličina na poseban način potvrđena upravo u kontekstu srpske književnosti i kulture (njegovi beogradski časopisi, pozorišne inscenacije njegovih drama, izabrana dela na ćirilici u dva navrata, recepcija kod srpske kritike i publike). Sve to izučava se u okviru predmeta Južnoslovenska komparatistika na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima beogradskog Filološkog fakulteta. Međutim, Krležin uticaj na savremenu književnost, uz nekoliko izuzetaka, gotovo da je zanemarljiv, i to iz vrlo jednostavnog razloga. Da biste razumeli Krležu morate razumeti kontekst epohe u kojoj je on stvarao, a ta epoha je postala daleka prošlost. Promenio se svet, Krležine teme nisu teme današnjice, i promenio se način pisanja, Krležin stil postao je akademska tema ali ne i model koji bi današnji pisci na produktivan način mogli da slede“, zaključuje profesor Pantić.

Pesnik i urednik Književne opštine Vršac Petru Krdu u svom viđenju ovog velikana jugoslovenske književnosti i kulture ističe: „Autodidakt, ali i jedan od najvećih polihistora 20. veka, taj Krleža, čovek čudesne inteligencije i raskošnog talenta. Ličnost koja je bila složena, privlačna, kontradiktorna i paradoksalna kao i vek koji je ostao za nama, nezamisliv bez duboko kritičkog odnosa prema svetu. Pisac kome je izmakla Nobelova nagrada jer eto, nije hteo da ustane sa stolice da se rukuje sa uticajnim Arturom Lundkivstom. Taj Krleža koji je napisao jedan od najlepših i najubedljivijih tekstova o mom sugrađaninu, velikom Jovanu Steriji Popoviću. Verujem da je imao više heteronima iza koji se krio jer nam nudi tako širok dijapazon ljudskih iskustava i graničnih osećaja. Skeptik i ciničan, ironičan i protivrečan, nije dozvolio da bude sveden na jednu „jasnu“ figuru velikog formata. Povremeno je nestajao u talasima ideologija koje su ipak efemerne i isplivavao na površinu u delima koja traju.“ Krdu se priseća i svojih „susreta“ sa „nezgodinim Krležom“:

- Sećam se pisma koje mi je uputio „nezgodni Krleža“. Najpre je prihvatio da ga intervjuišem, a pošto nisam otputovao na vreme i očigledno „promašivši“ pravac jer sam se otisnuo u Švajcarsku, kasnije, po povratku, zvao sam ga telefonom da ga pitam kada možemo da napravimo taj razgovor. On mi je napisao pismo da je „iz objektivnih i subjektivnih razloga“ u nemogućnosti da me primi“, uz smeh se seća Krdu i ističe: „Hteo sam da kažem da nisam bio na lucidnoj katedri Krležijana, mada sam je u snu povremeno pohađao da bih saznao šta je on napisao u eseju ‘Evropa danas’ - o ‘fantastičnoj i nevjerojatnoj zemlji, punoj draguljarskih izloga, luksuza i prosjaka’ kakva je i dan danas“.



Ivana Matijević

Kompletan tekst: 

Popularni postovi s ovog bloga

Kada Jelena dođe na more

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Ljubomir Erić - Savremeni ljudi ne umeju da vole