Da li bog mrzi žene


Svi važni verski tekstovi napisani su u vreme kada je na žene gledano tek nešto bolje nego na stoku za vuču. Pošto se i posle ovog 8. marta jasno ispostavilo da su svi argumenti za potčinjavanje žena lažni, šta preostaje mizoginim tipovima?

Ništa drugo, i ništa manje, nego da se pozovu na autoritet koji i danas – posle više od tri milenijuma judaizma, 20 vekova hrišćanstva i 1.400 godina islama – izaziva respekt širom sveta: na religiju i boga.

„To je božija poruka. Moram da tretiram žene kao niža bića jer je tako zapisano u mojoj Svetoj knjizi“, mogao bi da kaže jednobožački vernik.

Ako je tako, a često jeste, onda se odgovor na pitanja ko je i kada ženama uskratio mnoga prava krije u religiji, njenim svetim knjigama i dogmama.

Da li bog mrzi žene? Ili ih barem ne tretira ravnopravno?

Biće da jeste, i to još od biblijskih vremena. Gospod, muškarac, prvo je stvorio čoveka, muškarca, a potom od Adamovog rebra i ženu, piše Knjiga postanja.

Utvrđujući svoj autoritet, gospodar Adam reče: „Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka“ (2:23).

Svi važni verski tekstovi napisani su u vreme kada je na žene gledano tek nešto bolje nego na stoku za vuču. Ponašanje žene je u starim vremenima bilo strogo ograničeno, ne mnogo drukčije od kodeksa koga se danas drže avganistanski talibani. Ortodoksna tumačenja položaja žene od tada se mahom nisu menjala.

Judaizam je izrazito vera muškaraca. On je taj koji posreduje između žene i boga. Stari zavet otkriće da je u jevrejskom društvu neudatoj ženi bilo zabranjeno da bez dozvole napušta očev dom, a da je udatoj ženi bilo zabranjeno da napušta muževljev dom. Vlasništvo se sa oca prenosi na muža.

Imale su malo ili nimalo autoriteta. Nisu mogle da svedoče na sudu, da se pojavljuju na javnim mestima, da pričaju sa strancima. Bile su „nečiste“. Morale su da budu zabrađene. Stari zavet pominje da muško dete vredi pet, a žensko tri šekela.

Žene, ostalo je do danas, ne mogu da budu rabini, iako je judaizam podstaknut idejama prosvetiteljstva i sekularizacijom društva u 19. veku počeo radikalno da menja svoj odnos prema ženskom pitanju.

Ipak, i danas u Jerusalimu zajednica haredima, ultraortodoksnih Jevreja, ima posebne snage reda koje terorišu mlade žene koje razgovaraju s muškarcima ili otkrivaju bilo koje delove tela.

Upadaju u njihove kuće, teraju ih da, odvojene, sede u poslednjim redovima autobusa. Nedavno su kiselinom isprskali jednu 14-godišnju devojčicu.

Božija mizoginija prepliće se i kroz hrišćanstvo. Od katolicizma i pravoslavlja do mormona. Istina, nije obavezno da vera direktno promoviše ideje o subordinaciji žene, ali na potčinjavanje gleda blagonaklono, dajući mu neku vrstu „svetosti“.

Hrišćanska crkva, koja je izrasla iz judaističke tradicije, mnogo toga je zabranila ženama uprkos tome što se žena kao praslika Boga pojavljuje u Hristovoj priči o izgubljenoj drahmi (Luka 15:7-10).

U prvim danima kada se širila Isusova revolucionarna misao, muškarac i žena su tretirani ravnopravno, mada su svi apostoli samo muškarci. Galatima poslanica Svetog apostola Pavla (3:28) možda je najpoznatiji pasus Novog zaveta koji promoviše raznoliku ravnopravnost:

„Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu“.

Kada je već došlo vreme slobode, kada je prestao progon hrišćana i kada je biti hrišćanin značilo prestiž i privilegiju, ključna mesta u životu crkve zauzimaju muškarci. Teolozi su podeljeni oko toga da li su neki delovi Novog zaveta kasnije dopisani.

Poput poruke apostola Pavla u Poslanici Efescima (5:22-24):

„Žene! Slušajte svoje muževe kao Gospoda. Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi, i on je spasitelj tijela. No kao što crkva sluša Hrista tako i žene svoje muževe u svemu“.

Kako god, nije potrajalo dugo, a Crkva se vratila starim hebrejskim rukopisima i ponovo uspostavila podređen status žene. Mnogi hrišćanski teolozi, od svetog Avgustina i Tome Akvinskog do Martina Lutera veoma se pogrdno izražavaju o ženama. Inkvizicija i progon veštica nisu bili slučajni.

Katoličanstvo i pravoslavlje ženama posebno uskraćujući pravo da budu rukopoložene. Tek od 17. veka protestanti baptisti i kvekeri prvi prave zaokret, omogućavajući ženama sveštenički poziv. Danas ga slede i anglikanci, ali ne i druge hrišćanske dominacije.

Ako se zna da danas postoje žene rabini u Americi i žene imami u Maroku, izlazi da je hrišćanstvo zadržalo veoma konzervativan stav naspram ravnopravnosti polova.

Vatikan, ali i islamisti, vole da kažu da tretman žene u društvu nije lošiji, samo je „drukčiji“. Metodično pobijajući ženska prava, Crkva ženu prikiva za kuću, ubacuje je u zamku kuhinje i bračnog kreveta.

„Mesto žene u svetu za poslednjih dve hiljade godina nije se nimalo izmenilo“, piše časopis „Istina“, izdanje Pravoslavne eparhije dalmatinske. „Sve ono čemu uči Sveto pismo, čemu uči Crkva, i dalje je životno i aktuelno, i mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno“.

Pokojni patrijarh Pavle jeste bio skroman i jeste živeo u skladu sa svojim stavovima, ali znao je da bude veoma konzervativan, čak reakcionaran:

„Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i Crkvi, to je znak vlasti muškaracanad ženama, to je princip uzvišenosti i časti“, tumačio je 1998. u tekstu „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“.

Uzvišenosti? Časti?

Iako islamska sveta knjiga Kuran jasno kaže da su muškarac i žena jednaki, oni u islamu imaju različite uloge, prava i obaveze koje reguliše šerijat, islamsko zakonodavstvo.

Kuranska sura An-Nisa (4:1) kaže da su muškarac i žena ista duša. Žena nije stvorena zarad muškarca. Štaviše, stvoreni su na blagostanje jedno drugom.

U praksi, posebno u zemljama koje se pridržavaju šerijata, mnogo toga je drukčije. U Kuranu lepo piše da muž ima pravo da udari ženu. Nedavno sam gledao video-klip u kome neki ulema daje precizna uputstva da – kakve li humanosti prema ženi – treba izbegavati udarce po glavi.

U Nigeriji je svojevremeno trudna devojčica od 13 godina, koju je otac ubacio u prostituciju, dobila 180 udaraca bičem. Državni tužilac samo je rekao: „To je Alahov zakon, i nemamo zašto da brinemo“.

U Iranu su od 1983. do 2002. žene uhvaćene u prevari kamenovane do smrti. Član 104 kaznenog zakona čak je precizirao da „kamenje ne sme da bude preveliko pa da osoba umre pogođena s jednim ili dva kamena, niti sme da bude premalo pa da ne potpada pod definiciju kamena“.

Oktobra 2008. devojka Ajšo Ibrahim ukopana je na fudbalskom stadionu u Somaliji do vrata u zemlju i kamenovana do smrti pred više od 1.000 gledalaca.

Kada se pobune, a žene svih konfesija se protiv takvog tretmana bune veoma glasno, religiozni mizoginisti ih preteći upozoravaju da nemaju pravo na protest. „Mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno“.

Potom su se pojavili nežniji apologeti vere. Tvrde da su ženomrsci samo pogrešno interpretirali svete knjige, one koje govore o ljubavi, saosećanju, dobroti.

Tako, braneći boga, moraju da lažu povodom onoga što su Svevišnji i njegovi proroci imali da kažu o ženama.

Nema sumnje da u svim religijama postoje ljudi koji su, teološkim tumačenjima, uspevali da ulepšaju slike koje je bog davao ženama u svojim svetim knjigama.

Zar nije bolje biti pošten pa priznati šta u njima zaista piše. Nije vreme za tabue koji nas okružuju. Biće da bog baš nije voleo žene.


Boško Jakšić

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Otići tiho, gotovo nečujno, pomalo kriomice, bez pompe, počasti, titula...