Nesporazum



MARTA: Majko, je li istina da morski pesak peče stopala?

MAJKA: Nisam bila na moru, ali kažu da sunce sve spali.

MARTA: Kažu da spaljuje čak i duše, i da od njega tela postaju blistava i prazna.

MAJKA (prene se): Je li to ono o čemu sanjaš, Marta?

MARTA: Da. Ne mogu više da se borim sa ovom dušom i moram da nađem zemlju u kojoj sunce sažeže pitanja.

*     *     *


JAN: Neću da vam budem na teretu, ali bih voleo da ostanem još dan-dva. Treba da sredim neke poslove pre nego što produžim put. A nadao sam se da ću ovde naći željeni mir i tišinu.

MARTA: Razumem vas, shvaćam vašu želju i ako hoćete razmisliću od tome. Da li ćete se ponovo vratiti u zemlju iz koje dolazite?

JAN: Da, ako bude potrebno.

MARTA: To je lepa zemlja, zar ne?

JAN: Da, lepa je.

MARTA: Kažu da u tim krajevim ima sasvim pustih peščanih obala.

JAN: Ima. Tamo ništa ne podseća na ljude. U rana jutra vide se na pesku samo tragovi morskih ptica. To je jedini znak života, a večeri…

MARTA: A večeri gospodine?

JAN: Večeri su pune nemira. Da, to je lepa zemlja.

MARTA: Često sam maštala o njoj. Putnici su mi o njoj pričali i čitala sam sve što mi do ruke došlo. Često usred proleća ove surove zemlje, mislim na more. Ono o čemu sanjam čini me slepom za okolinu.

JAN: Razumem. Tamo dole vas proleće steže za grlo, hiljade se cvetova otvaraju iznad belih zidova. Kad bi ste samo jedan sat šetali po okolini grada, doneli bi ste u odeći miris meda i žutih ruža. 

MARTA: To je divno. Ono što mi ovde zovemo proleće, to su jedna ruža i dva pupoljka u vrtu našeg manastira. To je dovoljno da uzbudi ljude mog zavičaja, njihove duše liče na tu škrtu ružu. Uvenule bi na malo jačem vetru. Imaju proleća kakva zaslužuju.

JAN: Niste sasvim pravedni, jer vi imate i jesen.

MARTA: Šta je jesen?

JAN: Drugo proleće. Kad sve lišće liči na cveće. Možda bi tako i duše procvetale kad bi ste im pomogli svojim strpljenjem.

MARTA: Nemam više strpljenja za ovu Evropu u kojoj jesen ima lice proleća, a proleće miris bede. Strasno zamišljam drugu zemlju, gde leto spaljuje sve, a jesenje kiše potapaju gradove i gde najzad stvari izgledaju onakve kakve stvarno jesu. Zašto me tako gledate?

JAN: Čini mi ste da ste prvi put govorili kao čovek.

MARTA: Bez sumnje se varate, a i kad bi tako bilo nema razloga da se radujete. Ono što je u meni čovečno, nije najbolje u meni. Čovečno je ono što želim, a da dobijem to što želim, mislim da bih pregazila sve na putu.

JAN (smeška se): Shvatam nasilje, ali ja nisam prepreka na vašem putu.

MARTA: Zahvaljujem vam što ste govorili o zemljama koje poznajete i izvinjavam se što ste možda zbog mene izgubili vreme. Moram vam ipak reći da za mene to vreme nije sasvim izgubljeno. Ono je probudilo u meni želje koje su se u meni uspavale. Ako vam je zaista stalo da ostanete ovde, uspeli ste u tome i ne znajući to. Došla sam ovamo rešena da vas zamolim da odete, ali vi ste uticali na moju čovečnost i ja sad želim da ostanete.




Albert Camus, ''Nesporazum'' (Le Malentendu)
(1944)

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni