Kada Oskar ne ode u „prave ruke“


Hiljadu ljudi, dve hiljade ćudi. Svako ima mišljenje o tome koji je film najbolji i zašto, a o ukusima ne treba raspravljati... ALI... Većina se ipak slaže da se Akademija ponekad prevari prilikom podele zlatnih statua.

Često, a poslednjih godina više nego pre, u Holivudu se primenjuje taktika „pretplaćivanja“ na Oskare, odnosno strateški marketinški udar koji za cilj ima da se diskredituju protivnici, a obezbedi pobeda za određenog kandidata. Ceremonije dodela nagrada se politizuju, mediji na sve strane „spinuju“, a zbog svega toga se često desi da veći deo javnosti, ili barem šačica znalaca, bude razočarana određenim izborima.

Zašto?

Kako stvari stoje poslednjih par decenija, Američka filmska akademija postala je „fleksibilna“ pri osluškivanju popularnog mišljenja, a često se prikloni i lobistima, koji na sve načine pokušavaju da za svoje produkcijske kuće obezbede publicitet preko malih zlatnih kipova.

Primera radi, nije tajna da su notorna braća Weinstein, naročito Harvey, osnivač Miramaxa, nemilosrdna kada treba da se progura neki njihov film. Tako su, uz mnogo truda, 1999. „istrgli“ Oskara iz ruku Saving Private Ryan zbog svog filma Shakespeare in Love, za kojeg je Oskara dobila i Gwyneth Paltrow, što su ljudi preko raznih anketa osuđivali godinama potom. Lobi često dolazi i „iznutra“, odnosno od prijatelja mnogih uglednih glasača, kao što je Michael Douglas, koji je 2003, po sopstvenom priznanju, povukao mnoge veze kako bi njegova supruga, Catherine Zeta Jones, odnela pobedu u kategoriji za najbolju sporednu žensku ulogu (umesto Meryl Streep, ili Julianne Moore). Načina da se utiče na Akademiju je milion, a CNN je pre neki dan objavio simpatičan mali tekst o tome koji nominovani glumci su, i koliko, donirali političkim partijama i samim političarima.

Što se lobija tiče, Braća Weinstein grizu i udaraju i ove godine, pošto su svoj novi film King’s Speech u Holivud doneli „sa onog Ostrva“, napravili mu sumanut publicitet i progurali Colina Firtha u prvi plan za osvajanje nagrade za najboljeg glumca. Ruku na srce, King’s Speech je dobar film, a Colin Firth je izvrstan u ulozi kralja Georgea šestog, ali je The Social Network (po mom, a i većini drugih mišljenja) ipak mnogo bolji, dok je i mladi Jesse Eisenberg bio fantastičan u ulozi Marka Zuckerberga.

Što svakako ne zanima notornog Harveya Weinsteina, koji je besno bojkotovao proslavu nakon Zlatnih globusa, pošto je Social Network odneo ubedljivu pobedu nad King’s Speech.

I dok je gotovo izvesno da King’s Speech neće moći da parira The Social Networku u kategorijama za najbolji film i režiju (za scenario će podeliti priznanja – Aaron Sorkin sigurno odnosi pobedu za adaptirani scenario, a David Seidler će pobediti u kategoriji za najbolji originalni scenario), Firth će, veoma verovatno, trijumfovati kao najbolji glumac. Tu dolazimo do drugog pomodnog običaja Akademije, a to je „vraćanje duga“.

U pitanju je sve dominantniji koncept, po kojim se Akademija (često, naravno, ne uvek) opredeljuje da Oskare dâ starijim glumcima, naročito ako su prethodno bili nominovani, pa su „izvisili“. Odrediti ko je bio „bolji“ u nekoj ulozi đavolji je posao, naročito pošto je svaki glumac priča za sebe. Ipak, često kada pomislite da će „trka“ između dva ili tri istaknuta kandidata biti neizvesna, ne bude, a događa se i da glumci na kraju Oskara dobiju za uloge koje su bile slabije od prethodnih, za koje nisu bili nagrađeni (dobar primer je Sean Penn, koji je Oskara dobio za Mystic River, pošto su ga „prevideli“ za Carlito’s Way, Dead Man Walking, a najviše I Am Sam, ali tad je bila „fora“ da dobiju Denzel Washington i Halle Berry, jasno vam je zašto).

Poslednje, ali ne i najmanje bitno, jeste medijsko „huškanje“ i svojevrsni elitizam pri odabiru tipa filma koji treba promovisati. O ovome je nedavno napisan fantastičan članak u Atlanticu, koji umešno sumira sve ove faktore, koje treba uzeti u obzir pri očekivanju ishoda glasanja.

U njemu se, tačno i precizno, navodi da su mnogi članovi Akademije i novinarskih udruženja koje glasaju stariji ljudi, koji nemilice guraju „istorijske“ i „patriotski sentimentalne“ filmove, kao i teške drame. Zanimljivo je da je nesrećni Shakespeare in Love jedina komedija koja je odnela pobedu još od 1977, dok možete da računate da će svi glasači biti oduševljeni iole ozbiljnim dramama smeštenim u neko drugo vreme (Titanic, Braveheart, Gladiator, The English Patient, Schindler’s List...). Takođe se spominje i ideja „vraćanja duga“, zbog koje sada već možete da se kladite da će Oskara za glumu dobiti neki stariji glumac ili glumica, naročito ako su i prethodno bili nominovani. Zato što, po svemu sudeći, mladi ipak moraju da čekaju i još da se dokazuju, zbog čega se, u neku ruku, nominovanje svodi na formalnost preko koje će članovi Akademije „zapamtiti“ koga su oštetili. Ove godine će to biti Jesse Eisenberg. Prošle godine je to bila Carey Mulligan (kao i Meryl Streep i Helen Mirren, pošto je Oskara dobila Sandra Bullock (!?)), pretprošle Anne Hathaway (naravno, Kate Winslet je zaslužila statuu za The Reader, ali je suština da se unapred zna da mladi glumci sa prvom nominacijom nemaju šanse). Jedini razlog zašto je Heath Ledger dobio Oskara za jednu od najbolje odglumljenih uloga ikada jeste to što je preminuo. Jezivo, ali istinito.

Na kraju, pošto izađu nominacije, svake godine se pred ceremoniju dodele Oskara zahuktavaju razne debate, od kojih je jedna „Najlošiji filmovi koji su dobili Oskara“. Tada se svi gorenavedeni faktori ispostavljaju kao presudni u mnogobrojnim polemikama o tome kada je Akademija najviše „omanula“. Na internetu možete naći gomilu tekstova o tome, a većina anketiranih, kao i kritičara, uglavnom se slažu oko toga koja ostvarenja treba posebno „pljuvati“. Evo nekoliko filmova koji su proglašeni najistaknutijim slabim (ili bar ne-tako-dobrim-kao-drugi) filmovima koji su, zbog lobija, medijske pompe, ili masivne zarade na kraju nagrađeni zlatnim ćelavkom:

- Shakespeare in Love (1999, najbolji film): DOISTA? Pored
Saving Private Ryan, Thin Red Line, Elizabeth (manje-više), a posebno La vita è bella??? Monumentalni blam Akademije. Dodajte tome i Oskara za Gwyneth Paltrow, pored Cate Blanchett i Meryl Streep.

- The English Patient (1997, najbolji film): Ovo jeste dobar film, ali ja na putu do večnosti pobedio Fargo. A Fargo je remek-delo. Ipak, pogodite ko je distribuirao ovo ostvarenje – naravno, Miramax.

- Chicago (2003, najbolji film): Slabo režirani mjuzikl sa očajnim kastingom pobedio je Gangs of New York, The Hours, The Pianist, ali i The Lord of the Rings: The Two Towers. I dalje je neobjašnjivo kako. U stvari... distribuirao ga je Miramax.

- A Beautiful Mind (2002, najbolji film): Ovde gluma jeste bila odlična, a Ron Howard je stari lisac, miljenik Akademije. Ali nije bio bolji od Gosford Parka, The Lord of the Rings: Fellowship of the Ring, pa verovatno ni od Moulin Rougea.


- Dances With Wolves (1991, najbolji film): Pored Goodfellas i Awakenings? Hm.

- Crash (2006, najbolji film): Plače mi se kad pomislim koliko je Good Night And Good Luck pokraden.


- Kramer vs. Kramer (1980, najbolji film): Ovo je još jedan veoma dobar film, ali je Apocalypse Now bio bolji. A i All That Jazz.

- Rocky (1977, najbolji film): Ni na približno istom nivou kao All President’s Men.

- Driving Miss Daisy (1990, najbolji film): Potpuna travestija. Još u konkurenciji filmova kao što su Dead Poets Society i My Left Foot.

- Forrest Gump (1995, najbolji film): Da se ne lažemo, „Run, Forrest, run!“ nam svima ogreje srce. Svi volimo Toma Hanksa u ovoj ulozi, kao i toplu suštinu filma. Ali protivkandidati su bili Pulp Fiction, The Shawshank Redemption i Four Weddings and a Funeral. Pametnom dosta.

- Braveheart (1996, najbolji film): Istorijska bruka, koja se nekima očigledno dopala više nego Apollo 13.

- Titanic (1998, najbolji film): James Cameron je znao šta radi. I nije lagao. Snimio je tragični „ljubić“, sa fokusom na izgubljene ljubavi, neostvarene strasti i žudnje. Uz dvoje slatkih klinaca, kasnije poznatih kao Kate Winslet i Leonardo DiCaprio, potukao je sve rekorde i odneo sve nagrade. A Good Will Hunting je ostao bez zasluženog priznanja.

- No Country For Old Men (2007, najbolji film): Smatram da je ovo baš dobar film, ali se iz nekog razloga javnost masovno buni protiv njega (što se vidi po anketama). There Will Be Blood je možda bio za nijansu bolji, ali... Za ovaj film su lobirali Weinsteinovi. Pritom je verovatno da je Akademija želela da oda priznanje genijalnom piscu Cormacu McCarthyju, po čijem romanu je snimljen ovaj film. Režija koju potpisuju Joel i Ethan Coen, kao i odlična glumačka ekipa sigurno su uticali na mišljenje stručnjaka.

- Ordinary People (1981, najbolji film): Dobar, dobar rediteljski debi Roberta Redforda, ali je Lynchov Elephant Man bolji, a Raging Bull je svakako bolji.

A ovo su samo neki od istaknutih primera u poslednjih 30-ak godina. Ako bismo se osvrnuli i na debate o podeli Oskara za glumce, tekst bi imao 50 strana.

Još jednom, ukusi su različiti, a uteha je što su svi filmovi koji dobijaju nominacije za prestižne nagrade barem solidni. Na kraju samo ostaje gorak ukus što su nagrade, koje su najozbiljnija smernica za interesovanje masa, sve češće podložne „spoljnim uticajima“, zbog kojih priznanja ponekad ne odu u prave ruke. Nikada se ne može svima ugoditi.




Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni