Mit o ptici


Zašto mislite da sam ptica?
I zašto mislite da sam krilata?
Možda jedino zato što ste u meni primetili
da sam toliko opčinjena slobodom
da mi je neudobno i to što pripadam sebi.

U redu, rekoh, siđite malo ovamo, rđava ptico.
U šta ste se to obreli otkad se nismo videli?
Zar vas nisam načinio od šake poverenja
da kazaljkama krila objašnjavate tačno vreme nežnosti
i najlepšu mekotu, po velici ravnu nevidljivom?
Pobio sam vam grabljivice.
Zar je to blagodarnost?
Proglasio sam vas za umetnost.
Zar mi se tako vraćate, čudo moje?
Ideal nema slobodu ličnog ponašanja.
On mora da bude onakav kakvog ga drugi izmisle.
A ptica reče sažaljivo:
šta vredi što se trudite da usavršite odgovor,
kad vidim da još niste usavršili pitanje.

Polako, rekao sam. Sletite da se objasnimo.
I zaista vam kažem: ne ustremljujte se na mene
i ne pokušavajte da mi neopaženo, na prevaru,
dospete kljunom do oka.
Vi niste vi, nego ja.
Praveći vas, ja sam pravio sebe.
I odredio sam vam onu količinu lepote
koja je meni potrebna da bih valjao.
Otvoreno vam kažem: nisam vas namenio vama.
A ptica reče mokrim glasom
koji je mirisao na meso:
jaki se ne namenjuju.

I treba najzad razmotriti, rekla je zabrinuto,
zašto ste me proglasili za vrhunac svog dela.
Nije li to nekakav rđav znak:
znak da ste bili zadovoljni?
Niste vi mene izvajali od peska,
nego od svoje nesigurnosti.
Pesak je bio tu tek da me učini vidljivom:
nešto kao lepota rukopisa.
Otresla sam sa sebe taj nepotrebni oblik
i sad sam vase bezobličje.

Nisam ja vaša ptica, već vaša pukotina
kroz koju su svi propali između dečaštva i mladosti
- a niko ne pamti kako.

Umesto da odrastem posle ptice i da pokopam san,
samo sam zataškao smotuljak javnosti svoje jave.
A ostao sam i dalje i detinjast i začuđen.
Tako sam, eto, otvorio svoju poslednju igračku,
to veliko, to nestvarno, čemu sam
mimo svih pameti
izmerio dubinu u plićacima čovečanskog
i opipao rubove.
Ja, koji i dalje zatičem svoje telo
uvek sa nekoliko potpuno neočekivanih duša
i prolazim kroz dokaze o više vrhunaca svesti,
mogu da tvrdim: znam, napokon,
šta znači ne preleteti sebe.

Kaže se: ko zrači, nema vremena
da upija u sebe druge.
Ja ništa drugo i ne radim - samo upijam
da bih zračio.
Perspektiva je samo sugeriranje rasipanja,
a ne i njegovo stvarno stanje.
Čitljivost prostora nije to što se od mene odliva.
Prostoru sam ja prostor.
Perspektivi sam ja perspektiva.


Miroslav Antić, ''Mit o ptici''

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni