More za radnike


Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
požure da pocrne i da se vrate kućama.  


Branko Miljković, ''More za radnike''

Popularni postovi s ovog bloga

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

(Ne)prilagođen

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni