Psihologija i muzika


Bez obzira na to da li smo i u kojoj meri umetnički nastrojeni, kada se radi o muzici retko ko ostaje ravnodušan i nema nekih sopstvenih preferencija. Po muzici koju neko sluša možemo saznati nešto i o samoj osobi. Brojna su istraživanja u psihologiji koja se bave uticajem muzike na ljudsku psihu.

Ova istraživanja uglavnom se dele na ona koja ispituju povezanost karakteristika osobe sa vrstom muzike koju voli i ona koja ispituju uticaj muzike na osobu, njene sposobnosti i doživljaje. Postoji i treća, mnogo manje ispitivana, ali ipak možda i najznačajnija tema iz ove oblasti - zbog čega nam je uopšte muzika toliko važna?

* Zašto ljudi slušaju muziku?

U pokušaju da odgovore na ovo pitanje stručnjaci su krenuli najjednostavnijim postavljanjem pitanja ljudima o tome zašto oni zapravo slušaju muziku. Odgovori koji su pri tom dobijeni mogu se svrstati u u sedam osnovnih kategorija:

’Slušanje muzike je zabavno’ - na najosnovnijem nivou muzika obezbedjuje stimulaciju i otklanja osećaj dosade i monotonije. Ona može da podiže raspoloženje pre izlaska, skraćuje vreme dok se obavljaju neki ne tako zanimljivi kućni poslovi, na primer pranje sudova, pravi nam društvo dok putujemo, čitamo ili radimo nešto na računaru.

’Poboljšava energetski nivo’- muzika nas energizuje jutrom i umiruje u večernjim satima pred spavanje. Uz pomoć muzike mi možemo da utičemo na energetski nivo našeg organizma.

’Muzikom možemo utoliti glad za uzbuđenjem’ - ona nam obezbedjuje duboka i jaka emotivna iskustva. Ovakvi doživljaji su tipični onda kada muziku sami izvodimo, ali se mogu doživeti i samim slušanjem tuđeg izvođenja.

’Pomaže nam da skrenemo misli sa nečega’- ukoliko se borimo sa nekim mislima i idejama koje želimo da na neko vreme ostavimo po strani, muzika može biti adekvatno sredstvo koje nam u tome pomaže.

’Obezbedjuje nam pražjenje kada nam je to potrebno’ – ne samo što može da u nama probudi jaka osećanja, muzika može da učini da jaka osećanja koja u nama postoje budu podnošljivija tako što ih ponovo proživljavamo i uspevamo da se istih i oslobodimo. Često uz muziku, onda kada smo preplavljeni jakim osećanjima, doživljavamo iskustvo slično katarzi.

’Pospešuje mentalnu aktivnost’- muzika pospešuje sanjarenje, prepuštanje uspomenama, istraživanje i analizranje prošlosti.

’Povezivanje’ – kada više ljudi sluša istu muziku u nekom trenutku, njihova komunikacija postaje lakša i razmena osećanja i doživljaja je prirodnija. Drugi način za povezivanje ljudi preko muzike jeste povezivanje sa nekim sa kime relano nismo u kontatu, ali ga uz određenu muziku oživljavamo u sebi i osećamo povezanost.

Svih ovih sedam osnovnih razloga zbog kojih nam je potrebna muzika zapravo imaju isti cilj, a to je da kontrolišu ili poprave naše emotivno stanje i raspoloženje. Iza svih ovih navedenih razloga stoji ono što je u muzici zapravo ključno, a to je njena sposobnost da utiče na naše emotivno stanje. Zbog toga se i često čuje izreka ’musica animae levamen’, muzika je lek za naše duše. Tako počinje i knjiga nemačkog muzikologa Christofera Reugera iz 1991. godine. On opisuje različite načine kojima se uz pomoć muzike otklanjaju problemi. Tu se može pročitati da slušanje Betovena pomaže u lečenju depresivnih osećanja, a da Bah umanjuje problem sa spavanjem. Iako su ovakvi navodi još uvek nedovoljno provereni, nesumnjivo je da jaka veza između osećanja i muzike definitivno postoji. Zbog čega je to tako još uvek nije dovoljno objašnjeno.


* Zašto muzika izaziva emocije?

Prvo pitanje koje se postavlja jeste da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje doživljavamo u realnim životnim situacijama. Poznato je da osećaja imaju veliku moć i da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema tome, situaciji ili osobi koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Vidimo da je za javljanje osećanja potrebno da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takodje izostaje. Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije.

* Evocira uspomene?

Ponekim autorima, emocije provocirane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraća onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u evociranju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u evociranju uspomena onda bi načini na koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi na istu muziku reaguje na sličan način.

* Tekst muzike budi osećanja?

Drugo objašnjenje koje se nudi jeste da su u tim pesmama zapravo reči one koje u ljudima bude osećanja. Naravno, i ova pretpostavka je odbačena zbog brojnih dokaza o značaju instrumentalne muzike i njenom uticaju na osećanja. Izgleda da su sami tonovi i melodija ti koji imaju neko sopstveno značenje koje dovodi do sličnih reakcija kod ljudi. U prilog ovom stavu idu i mnoga istraživanja koja su pokazala da čak i potpuno nepoznate melodije mogu u ljudima izazvati jaka osećanja.

Zbog čega nas muzika pokreće na ovaj način još uvek nije potpuno poznato. Moguće objašnjenje je da nam ritmovi pružaju adekvatnu zamenu za sve ono što nismo u stanju da mentalizujemo i obradimo verbalno i potpuno svesno. U poređenju različitih neprijatnih osećanja teško ćemo postići dogovor oko toga šta je teže podneti, tugu ili bol ili nešto treće, ali ćemo se lako složiti oko toga da je najneprijatniji osećaj onaj kada zapravo i ne znamo koje tačno neprijatno osećanje proživljavamo. Sve što možemo da imenujemo možemo i da pokušamo da rešimo i sa istim se na kraju i izborimo. Problem nastaje onda kada ne znamo protiv čega se tačno borimo. U takvim slučajevima muzika može biti spas. Određeno osećanje može postati intenzivnije i jasnije i ponovno proživljeno uz muziku.


Najneprijatniji je osećaj kada zapravo ne znamo koje tačno neprijatno osećanje proživljavamo. Sve što možemo da imenujemo možemo i da pokušamo da rešimo i sa istim se na kraju i izborimo. Problem nastaje onda kada ne znamo protiv čega se tačno borimo. U takvim slučajevima muzika može biti spas. Određeno osećanje može postati intenzivnije i jasnije i ponovno proživljeno uz muziku.


* I bebe u stomaku reaguju na muziku

Da je muzika zaista tu onda kada nam nedostaju reči, očigledno je i kada posmatramo decu koja još uvek nisu progovorila. Njihov način komuniciranja sa svetom, pored osmeha i mimike, je i ritam. Iako beba ne zna šta joj majka zapravo poručuje rečima, ona na osnovu ritma i tona majčinog glasa ipak može da shvati osnovnu poruku. Istraživanja su pokazala da je osetljivost bebe na različite ritmove i zvuke zapravo prisutna i u periodu dok je beba još u stomaku.

U jednom takvom istraživanju ispitivana je mogućnost uticaja muzike na dete dok je ono još u stomaku. Majke koje su učestvovale u istraživanju su uz stomak stavljale slušalice preko kojih se čula muzika. Muziku su počele da puštaju u dvadeset i osmoj nedelji trudnoće i do kraja trudnoće je ukupno bilo sedamdeset sati tokom kojih su deca u stomaku bila izložena muzici. Nakon porođaja, praćen je razvoj ove dece i pokazalo se da su se u odnosu na decu kojoj nije puštana muzika dosta brže razvijala. Ova deca bolje su napredovala fizički tj brže rasla, zatim brže razvila motoriku i imala su bolju koordinaciju. Pozitivan uticaj muzike očigledan je i kod starije dece – ona koja su išla na časove muzike od svoje šeste do petnaeste godine pokazuju bolje rezultate na testovima kojima se isputuje verbalna memorija.

* Muzika i pamćenje

I nakon rodjenja u prvim mesecima deca su osetljiva na muziku i pokazalo se da imaju iznenadjujuću sposobnost da je upamte iako su još uvek veoma mala. U jednom takvom istraživanju malim bebama je za nogu u krevetcu vezana vrpca kojom su mogle da pokrenu igračku koja je visila iznad krevetca. U pozadini je puštana određena melodija. Beba je bila u stanju da nauči da pokretom noge pokrene igračku i toga se sećala i sutradan nakon učenja. Ipak, zanimljivo je da je, nedelju dana nakon toga, beba mogla da se seti naučenog pokreta jedino ukoliko je u pozadini puštana ista ona muzika koja je svirala u situaciji učenja. Ovaj ekspreiment je pokazao da, iako je izuzetno malo, dete može da uči i da mnoge naizgled zaboravljene stvari zapravo samo ne mogu da prizovu u sećanje, ali su i dalje tu. S druge strane, veoma je značajno otkriće da upravo muzika može biti signal za podsećanje.

Kod odraslih, muzika je takođe u vezi sa pamćenjem. Vrsta pamćenja na koje muzika ima najupadljiviji uticaj jeste takozvana autobiografska memorija. To je vrsta dugoročne memorije u koju skladištimo dogadjaje i iskustva iz sopstvenog života. Na osnovu nje zaključujemo o tome ko smo bili nekada, ko smo sada i kako sebe opažamo. U okviru porodice, zajednice ili kulture, zajednička autobiografska sećanja su ona koja su presudna za preovladjujuća uverenja i stavove. Istraživači su pokazali da je muzika u velikoj meri zaslužna za očuvanje ove memorije. Mnoge etape iz sopstvenog života pamtimo po muzici koju smo tada slušali i mnoge prelaze u životu prate i prelazi u preferencji neke vrste muzike. Istraživanja su pokazala da je za tinejdzerske dane najupadljivija veza autobigrafskih sećanja i muzike, ali da se ta veza ipak održava i ostalim periodima života.

Brojna istraživanja u psihologiji su predstavljala pokušaj otkivanja veze izmedju muzike i nekih ljudskih spobnosti. Pokazalo se da muzika ima značajan pozitivni uticaj na razvoj verbalne memorije. Praćenje dece koja su išla u muziču školu od svoje šeste do petnaeste godine je pokazalo da je kod njih ova vrsta memorije zaista razvijenija nego kod dece koja se nisu bavila muzikom.

* Muzika i oporavak

Drugi način na koji psiholozi često ispituju uticaj muzike jeste praćenje ljudi koji su u fazi oporavka posle neke nesreće. Pacijenti u postoperativnom šoku kojima je puštana klasična muzika ili jazz brže su se oporavljali od onih kojima nije puštana muzika. Najpoznatiji primer isrtaživanja o pozitivnom dejstvu muzike jeste čuveni Mozart efekat koji je otkriven 1993. kada je ispitivan uticaj slušnja Mozartove muzike na uspešnost izvodjenja nekih zadataka. Pokazalo se da je slušanje ove muzike dovelo do povišenja rezultata na jednom od zadataka kojima se meri inteligencija. Ipak, bilo bi preterano pojednostavljivanje reći da , kako se to danas već često čuje, slušanje Mocarta povišava inteligenciju. Još jedan razlog zbog koga ove nalaze ne bi trebalo automatski povezivati sa povišenjem inteligencije jeste činjenica da je poboljšanje u uspešnosti trajalo svega nekoliko minuta i da se nakon toga uspešnost vraćala na prethodni nivo.

Sličan eksperiment izveo je i jedan student koji je merio vreme koje je laboratorijskim miševima potrebno da prođu kroz lavirint u zavisnosti od toga koja im se muzika pušta. Jednoj grupi je puštao Mocarta, a drugoj hevi metal muziku. Pokazalo se da su miševi kojima je puštan Mocart mnogo brže savladali lavirint od onih kojima je puštana hevi metal muzika. Čak je do ovih nalaza došao tek iz drugog pokušaja, jer su se u prvom oni koji su slušali hevi metal muziku međusobno pobili. Ovo, naravno, nije definitivni dokaz negativnog dejstva ove vrste muzike i da bi se došlo do takvog zaključka neophodno je sprovesti još brojna druga istraživanja.

Ipak, slušanje određene muzike zaista može dovesti kako do poboljšanja emotivnog stanja isto tako i do povišenja agresivnosti. Drugo istraživanje koje se služilo muzikom sa različitim tekstovima pokazalo je da je ovo zaista moguće. Jednoj grupi studenata su puštane pesme koje su imale tekstove sa agresivnim porukama, dok su drugi studenti slušali pesme bez takvih poruka. Nakon toga je od obe grupe studenata zatraženo da određene reči procene kao agresivne, odnosno preteće ili neutralne. Ispostavilo se da studenti koji su slušali agresivnije pesme mnoge reči ocenili kao agresivne i sa negativnom konotacijom, dok su studenti iz druge grupe iste te reči ocenili kao neutralne. Reči o kojima se najčešće radilo su štap, stena ili slično. Izgleda da slušanje određene muzike zaista utiče na percepciju stvari oko nas i da agresivne poruke u tekstovima pesama mogu da doprinesu vidjenju sveta kao neprijatnijeg i pretećeg.


Dragana Miletić

Popularni postovi s ovog bloga

Ivan V. Lalić - Nikad samlji

Teofil Pančić - Darko Rundek i Apokalipso, 20 godina

Lordan Zafranović - Ta slika mi se strašno urezala u sjećanje i negdje mi rekla šta je to pisac

Charles Bukowski - Još jedna propala veza

Patti Smith - Sam Shepard, moj najbolji drug

Ernesto Sabato - Zemlja u kojoj je najveća elektronska komunikacija istovremeno je i zemlja gde je najveća usamljenost ljudskih bića

Zuko Džumhur - To je kao neka ljubav koja ne može da se objasni

Otići tiho, gotovo nečujno, pomalo kriomice, bez pompe, počasti, titula...