Prva moja smrt

Nije svejedno: balegari trče oko moje lokve 
sa zvezdom na kanapu, sa brnjicom na njuški sna 
koji kaplje na pocrnelo korenje ledenica za sisanje 
nalik na barske zmije.

Nije svejedno: dan sam u naručju reči što drhte 
kao vetar u borovoj šumi iznad kuće.
Nije svejedno: nestala u crnačkom trbuhu neba 
proširenog do trske puta na kom vezujem oči deci 
koju mrak strelja.

Nije svejedno: trave poznate i noću 
s korenjem pod žrvnjem mog bekstva. 
Nije svejedno: dan da mi sklopi oči 
nad izletelim li pticama?


Oskar Davičo, „Prva moja smrt”


Naše crnje

„Što južnije, to tužnije“ – glasilo je nezvanično načelo koje je definisalo lestvicu tog specifično jugoslovenskog prezrivog rasizma, usmeravanog uvek isključivo prema onom koji se nalazio neposredno ispod „nas“. Slovenci su, tako, najčešće i najradije pokazivali prezir prema Hrvatima, Hrvati prema Srbima, Srbi su se olako i rado podsmevali Makedoncima i Crnogorcima, Bosanci su, kao žitelji centralne jugoslovenske republike, bili predmet gotovo svačijeg podsmeha, da bi kosovski Albanci, u toj nadasve šarolikoj družini najrazličitijih „Jugoslovena“, kao njena najjužnija (pa time valjda i najtužnija) etnička skupina, unapred bili osuđeni na ulogu apsolutnih autsajdera.

O njima se, budimo iskreni, razmišljalo nerado, a najlakše je bilo ne razmišljati uopšte. Živeli su tu do nas, ponekad i među nama, ali uvek mimo nas, isuviše različiti, jezikom i kulturom gotovo stranci među manje ili više srodnim jugoslovenskim narodima, kao da su u čitavom tom jugo-galimatijasu postojali tek da bi odigrali nezahvalnu ulogu bednika, onog večito inferiornog, poslednjeg među poslednjima. Činjenica da su se i fizički nalazili „dole“, „ispod“ svih nas, kao da je dodatno verifikovala to njihovo bedno stanje.

Sve što smo svi mi u bivšoj Jugoslaviji ikada želeli da znamo o njima sastojalo se isključivo od skupine podsmešljivih, uvredljivih stereotipa. Reći da neko izgleda „kao lepši Šiptar“ kod nas nikada nije predstavljalo kompliment. Ako ih i nismo otvoreno mrzeli, bilo je to prosto stoga što ih nismo ni smatrali dostojnim naše mržnje, pa smo ih naprosto podnosili, i to s nadmenošću koja je bila gotovo kolonijalnih razmera. Naš osećaj superiornosti nije poznavao granice. Između „njih“ i „nas“, pravog dijaloga nikada nije bilo. Čak i u najboljim vremenima, Albanci su za nas predstavljali tek primitivne, smešne pikaninije. Čiča Tome.

Ukratko: naše crnje.

Ali, ma koliko da je vidljivost Albanaca u oku prosečnog Jugoslovena Titovog doba bila slaba, taj mlitavi kultur-rasizam danas se čini benignim i gotovo prihvatljivim kad se uporedi s aktivnom, razarajućom mržnjom prema „Šiptarima“ koja će zahvatiti Srbe u godinama nakon Titove smrti i prvih „nemira“ na Kosovu početkom osamdesetih godina prošlog veka, a pogotovo nešto kasnije, u periodu porasta svakovrsnih nacionalizama, brutalne vladavine Slobodana Miloševića i nemilosrdnog kidanja nekadašnje zajedničke države. Koristim taj krajnje politički nekorektan naziv – „Šiptari“ – prosto stoga što, tokom devedesetih, političari, mediji, a time i većina građana, naše prve komšije s juga više nisu zvali onako neutralno kao nekad – Albancima, već samo i jedino nadasve pogrdno – Šiptarima, a ti Šiptari kao da su postojali isključivo u svojoj nepokolebljivoj nameri da unište i satru – „nas“, Srbe.

U nameri da ostvare svoj konačni cilj – „Kosovo-republiku“ – Šiptari su pretnjama, lukavstvima, prevarom i politikom čistog terora istiskivali vekovni srpski živalj i otkupljivali srpsku imovinu, nekad ih je na Kosovu bilo malo, znatno manje nego nas, ali oni su godinama iz Albanije (nekakvim, nikad razjašnjenim, čudom – krajnje slobodno) prelazili granicu i naseljavali se tu, kod nas, u našim očima obdareni podljudskim svojstvima termita ili mrava, izvesnom kolektivnom prodornošću, osim toga „kotili su se ko zečevi“, a ta zebnja i zgađenost šiptarskim neobuzdanim virilitetom i posledično visokom stopom nataliteta promovisani su neprestano kao neophodni kod svakog Srbina koji se inače, ukoliko ne bi gajio tu obaveznu mračnu mržnju prema „Šiptaru“, svakako ne bi mogao ni nazvati pravim Srbinom, pa to najverovatnije nije ni bio.

Tako su Šiptari, zahvaljujući propagandi srpske politike Miloševićevog doba i njoj uvek pripadajućih medija, konačno promovisani u vrhunske srpske arhi-neprijatelje bez kojih je i postojanje samih Srba praktično nezamislivo.

Jer, zaista: šta bi Betmen bez svog Džokera?

Šiptari za “nas”, tokom devedesetih godina, tako, više nisu bili nikakvi pikaniniji, nikakve čiča Tome, naprotiv. Bili su to strašni, opasni demoni, uporni u svojoj nameri da zaposednu i zauzmu naše „istorijske“ teritorije, da nam preotmu kolevku naše „kulture“ i svih drugih naših mitova, da nas obesprave od svega što nam po „istorijskom“ pravu pripada.

Rešen da s Šiptarima završi jednom za svagda, naš Predsednik je, srećom, imao fantastičan plan – da u svom mračnom carstvu zla, bede, etničke mržnje i hiperinflacije slobodno i neograničeno diskriminiše, ponižava, antagonizuje, vređa, preti, otpušta s posla, hapsi, muči, ruši, proteruje, pali, uništava i ubija…

Naizgled oslobođen bilo kakve odgovornosti i ojačan popriličnom popularnom podrškom, on je taj svoj plan godinama odvažno sprovodio u delo, šireći nasilje i smrt, najpre na Kosovu ali potom i širom sada već bivše Jugoslavije, sve dok ga ta neobuzdana spirala nije ponovo dovela tamo odakle je sve i krenulo – nazad na Kosovo.

Čime će otpočeti njegov kraj, nakon punih trinaest godina razorne vladavine.

Bombardovanje Srbije i Crne Gore, glavnih krivaca za nasilni raspad čitave Jugoslavije, koje je na samom kraju prošlog veka konačno sproveo NATO-savez, rezultiralo je dodatnim uništavanjem infrastrukturnih objekata u našoj zemlji i mnogim civilnim žrtvama ali i potpunim krahom srpske politike i momentalnim prestankom svakog oblika prisustva srpske države u njenoj južnoj pokrajini, za čime je usledila nova izmena uloga Žrtve i Krvnika na tom nesrećnom mestu, te egzodus i stradanje tamošnjeg srpskog i dela romskog stanovništva, osvetničko divljanje i revanšizam “pobednika” (još jednom, žrtve će biti isključivo nedužni civili), paljenje imovine i uništenje svake preostale nade u skori suživot ili povratak tako dugo očekivane normalnosti u međusobne odnose nas, običnih ljudi, Srba i Albanaca podjednako.

Jedna tako mudra i tako fantastično odigrana igra, kakvu je odigrao Milošević, ima samo jedan moguć kraj. On se zove – Haški tribunal. Vešt i sklizak kao i uvek, Milošević je i odatle, međutim, uspeo da utekne, i to pravo u preranu smrt, izbegavši time konačnu presudu i zauvek zamutivši nerazrešivo pitanje krivice i odgovornosti.

Ali teška sramota zbog svega ipak ostaje ovde, na nama, građanima Srbije.

Prihvatili je mi ili ne.

***

A danas?

Kad su, pre samo nekoliko godina, srpski mediji bili zasuti prilozima o otkriću masovnih grobnica s telima ubijenih kosovskih Albanaca, možda je najgroznija bila ona o hladnjači koja je mnoge leševe staraca, žena i dece istovarila negde blizu ušća reke Dervente u jezero Perućac. Imali smo prilike da vidimo strašne scene izvlačenja leševa, potresnu ispovest vozača hladnjače, a u čitavoj toj ofanzivi najrazličitijih priloga jedna od beogradskih televizija zabeležila je i kratak razgovor s nekim everyman-om koji se tih dana blaženo kupao u tom prelepom jezeru, potpuno neosetljiv na činjenicu da su u istoj zelenoj vodi do nedavno plutali i trulili leševi albanskih civila. Kad ga je voditeljka suočila s tom morbidnom činjenicom, on je samo odmahnuo glavom, dok se voda još uvek cedila s njega.

“Pravo da vam kažem, ja u sve to uopšte ne verujem,” izjavio je taj bogomdani simplisimus pravo u kameru, trepćući nevino, osmehujući se lakonski, mrtav hladan.

I ponosno uskočio u vodu, da se još jednom okupa pred kamerama.

Ludo, pomislio bi čovek, ali ne, naprotiv – to je sasvim razumljivo. Srpski građanin je od srpskog političara posredstvom srpskih medija čitavu jednu deceniju neprestano podučavan kako da laže tako bezočno da na koncu i sâm olako poveruje u sopstvenu laž.

I sad samo koristi tu stečenu veštinu.

Denial je jedna od najvažnijih novih srpskih osobina, toliko nova da čak ne posedujemo ni pravi naziv za nju… A upravo taj denial, tako hladan prema ljudskoj patnji, tako nesposoban da propusti čak i elementarno saosećanje, uverljivo govori o tome da mi kao društvo na žalost nismo nigde stigli u ovih poslednjih nekoliko godina tzv. Novog doba koje nas deli i koje merimo od Miloševićevog konačnog pada petog oktobra 2000.

Da li je to novo vreme razrešilo barem neka od akutnih, bolnih pitanja iz devedesetih?

Hm, možda tek poneko.

Ujedno otvorili su se mnogi drugi problemi koje u to vreme nismo ni slutili.

Srbija je danas tužna, zaostala, desničarska, palanačka državica, ksenofobična, nepoverljiva, dozlaboga konzervativna, skučene, tabloidske svesti, dezorijentisana iznad svega – ponekad se čini da iz ovog kovitlaca zaista nema pravog izlaza. Pitanje statusa Kosova i možda za budućnost još važnije pitanje našeg daljeg odnosa s kosovskim Albancima svakako spadaju među najvažnija, ali ona su i dalje samo neka od mnogih pitanja koja preokupiraju srpsko društvo danas. Srpski građanin je u izvesnom smislu umoran od politike, umoran od ratova, umoran od bede, umoran od osećanja krivice, on je poslovično u strahu od promene i nezreo za osećanje bilo kakve odgovornosti, bedno i sebično zainteresovan isključivo za sopstveni ekonomski prosperitet.

Njegovi stavovi prema Albancima, tako, ostaju bezbedno nepromenjeni još od Miloševićevog doba. Osećaju prezira, mržnje i superiornosti danas je jedino pridodat i potmuli, mračni bes gubitnika koji se povremeno pretvara u nekakvo istoricističko lelekanje, muklo samosažaljenje i osećaj prevarenosti, uz vrstu pseudo-mistične pravičnosti…

Neizbežni “gubitak” nekadašnje južne pokrajine i dalje se, barem u određenim segmentima našeg društva, doživljava krajnje apokaliptično. Nedavno je, na primer, čitav centar Beograda bio oblepljen plakatima na kojima je pisalo: NEMA SRBIJE BEZ KOSOVA. (Samo ko to kaže ko to laže da nema? I kako to misli – nema?!?)

Pa ipak, evidentno je da pitanje Albanaca i Kosova, ma koliko to drugačije trenutno izgledalo, zapravo igra sve marginalniju ulogu u svakodnevnim preokupacijama srpskog građanina. On je, ma šta da u ovom ili onom času tvrdio, suštinski rešen da ni u šta više ne veruje, poput onog simplisimusa u jezeru… On je umoran, zagledan u sebe, odveć sebičan čak i da mrzi aktivno kao nekad.

Ali nešto drugo je sad naš najveći problem. Kao u onim pesmama koje se uvek vrate na svoj početak i u kojima je prvi stih uvek i poslednji i tako u nedogled, sad je jasnije nego ikada pre da su mlade generacije u našoj zemlji, svojim zastrašujuće velikim delom, zaražene virusom šovinizma, zaslepljene istim onim zabludama kojima su robovali te kojima i dalje robuju njihovi roditelji.

Šta se, zaista, može očekivati od generacije koja je odrasla usred ratova i razaranja, zadojena otvorenom politikom mržnje? Na žalost, ne mnogo toga. Naši mladi danas mrze bez ikakvog suzdržavanja, s lakoćom i uživanjem. Njihovi stavovi (a to pokazuju sve vrste anketa i istraživanja koja se među srednjoškolskom omladinom sprovode) takvi su da se od njih koža ježi a kosa diže na glavi.

Preko trideset posto srpskih srednjoškolaca, tako, prihvata etnonacionalistički stav po kome se “s Albancima ne treba družiti niti ih posećivati”.

Polovina mladih ne voli ijekavicu (tj. zapadnu varijantu nekadašnjeg zajedničkog srpskohrvatskog jezika, kojom se služe građani Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore) i nije sklono ravnopravnosti latiničnog i ćirilićnog pisma.

Svaki peti srednjoškolac voleo bi da živi u etnički čistoj državi.

Gotovo trećina smatra da bi Kinezima (jedinoj značajnijoj stranoj zajednici u našoj zemlji) trebalo otkazati gostoprimstvo čak i ako potpuno poštuju zakone.

Skoro svaka četvrta mlada osoba ne može da zamisli sebe u intimnoj vezi s nekim druge nacionalnosti.

Odnos prema homoseksualcima i osobama zaraženim HIV-virusom jednako je negativan – svaki drugi mladić i svaka treća devojka pokazuju izrazito odbojan stav prema njima.

Čak ni žene ne prolaze puno bolje pa dvadeset posto devojaka i pedeset posto mladića smatra da žena ne bi mogla da bude dobar predsednik države.

I tako dalje, i tako dalje…

Zastrašujuća je i obeshrabrujuća sama pomisao šta je sve, i s koliko morbidnog uspeha, savremeno srpsko društvo, zlo i bolesno kakvo jeste, uspelo da usadi u njihove glave.

Šta, dakle, da se radi?

(Ovo pitanje je, uostalom, retoričko i na njega nisam u stanju da precizno odgovorim jer dobro znam da je pravi odgovor – nemoguć.)

Možda je rešenje naprosto u stoičkom strpljenju?

Možda treba sačekati da neka nova, drugačija generacija stasa u potencijalno mirnijim i zdravijim okolnostima, s nadom da će ta buduća deca umeti srpskom društvu da podare razum i zrelost koji u tolikoj meri nedostaju generacijama koje danas određuju našu stvarnost?

Možda nam je, zaista, još jedino preostalo da verujemo da će – kako je to jednom neko lepo rekao – tek naši unuci biti naši pravi sinovi…


Vladimir Arsenijević
Originalna verzija teksta objavljenog u Die Zeit, 20.09.2007.
Peščanik.net, 20.09.2007.


Albanac ili Šiptar

Između mnogih složenih tema svake multietničke sredine u kojoj postoje i traju istorijski sukobi, pitanje kako treba jedno drugo zvati je relativno jednostavno.

U toj oblasti u kojoj nema aksioma, gotovo se može reći da je aksiom da narode i narodnosti ne treba zvati imenima koji oni smatraju pogrdnim, već onako kako oni smatraju da je korektno. Prema tome, građane Albanije i narodnost na Kosovu jedino je korektno zvati Albancima. Ništa ne vredi argumentacija, sa rukama u džepovima, onih koji istrajavaju da ih zovu Šiptarima, da Albanci sami sebe tako zovu. Istina, oni sebe zovu nešto drugačije - Šćipetar, a država je Šćiperija (što na užas šovinista svih boja znači Zemlja orlova). Dakle, one koji uporno zovu Albance Šiptarima, Albanci će smatrati da ih namerno vređaju.

To je slično kao kad neko namerno Rome zove Ciganima. Njih to samo vređa onda kad se oseća da time neko od nas neroma hoće da ih vređa. Mnogi Romi i sami smatraju da Ciganin i nije tako uvredljivo. Zar Lorka, kažu, nije napisao „Ciganski romansero“ u slavu tog drevnog naroda koji govori jezikom najbližem sanskritu, sa mnogim korenima indoevropskog porekla. Termin Ciganin su etimolozi proglasili pogrdnim, jer potiče od grčkog prideva aciganos, „nedodirljivi“, što je bio termin za najnižu prezrenu kastu u Indiji.

Isto tako pogrdno je ono naše Švaba za Nemce i Kranjci za Slovence, bez obzira na to što postoji Švapska u Nemačkoj i Kranjska u Sloveniji. Nekako ispada da izraz Lala za Banaćane nije pogrdno, valjda što ide uz simpatične viceve.

Jednostavniji slučaj bespogovorno pogrdnih nadimaka za druge nacije je Rac u Mađara za Srbe (zabeleženo kao pogrdno i u šestotomnom Rečniku Matice srpske, 1973). Zatim Boche za Nemce u Francuza, nigger za Crnca u SAD, sve sami izrazi koje je skovao šovinizam.

A kao što je poznato, vatreni šovinizam je kriv za milione žrtava u XX veku. Prema tome, kad kažete Ciganin, Šiptar ili Rac, u vašoj vatrenosti tinja oganj prošlog ili budućeg holokausta.


Jovan Ćirilov


Two African Breasts

Let me find time
to welcome in this love
that comes unbid.
Let me find time
to memorize
this face that rises
out of the trees
of forgetfulness.
Give me the time
to escape this love
that stops my blood.
Let me find time
to recognize your name,
my name,
and the place
where I was born.
Let me find time
to know where I shall die
and how I will revive, as
a bird inside your eyes.
Let me find time
to study the state of winds
and waves, to learn the maps
of bays. . .

Woman, who lodges
inside the future
pepper and pomegranate-seeds,
give me a country
to make me forget all countries,
and give me time
to avoid this Andalusian face,
this Andalusian voice,
this Andalusian death
coming from all directions.
Let me find time to prophesy
the coming of the flood.

Woman, who was inscribed
in books of magic,
before you came
the world was prose.
Now poetry is born.
Give me the time to catch
the colt that runs toward me,
your breast.
The dot over a line.
A bedouin breast, sweet
as cardamom seeds
as coffee brewing over embers,
its form ancient as Damascene brass
as Egyptian temples.

Let me find luck
to pick the fish that swim
under the waters.

Your feet on the carpet
are the shape and stance
of poetry.

Let me find the luck
to know the dividing line
between the certainty
of love and heresy.
Give me the opportunity
to be convinced I have seen
the star, and have been spoken to
by saints.

Woman, whose thighs are like
the desert palm where golden
dates fall from,
your breasts speak seven tongues
and I was made to listen
to them all.
Give me the chance
to avoid this storm,
this sweeping love,
this wintry air, and to be convinced,
to blaspheme, and to enter
the flesh of things.
Give me the chance
to be the one
to walk on water. 


Nizar Qabbani, „Two African Breasts”




After Our Planet

I
I am writing from a place you have never been,
Where the trains don’t run, and planes
Don’t land, a place to the west,

Where heavy hedges of snow surround each house,
Where the wind screams at the moon’s blank face,
Where the people are plain, and fashions,

If they come, come late and are seen
As forms of oppression, sources of sorrow.
This is a place that sparkles a bit at 7 P.M.,

Then goes out, and slides into the funeral home
Of the stars, and everyone dreams of floating
Like angels in sweet-smelling habits,

Of being released from sundry services
Into the round of pleasures there for the asking—
Days like pages torn from a family album,

Endless reunions, the heavenly choir at the barbecue
Adjusting its tone to serve the occasion,
And everyone staring, stunned into magnitude.

II
The soldiers are gone, and now the women are leaving.
The dogs howl at the moon, and the moon flees
Through the clouds. I wonder if I shall ever catch up.

I think of the shining cheeks, the serious palettes
Of my friends, and I am sure I am not of their
company.
There was a time when I touched by the pallor of truth,

When the fatal steps I took seemed more like the drift
Of summer crossed at times by the scented music of
rain,
But that was before I was waved to the side

By the officer on duty, and told that henceforth
I would have to invent my pleasure, carve it out of
the air,
Subtract it from my future. And I could have no
illusions;

A mysterious crape would cover my work. The roll of a
drum
Would govern the fall of my feet in the long corridors.
“And listen,” the officer said, “on any morning look down

Into the valley. Watch the shadows, the clouds dispersing
Then look through the ice into nature’s frozen
museum,
See how perfectly everything fits in its space.”

III
I have just said good-bye to a friend
And am staring at fields of cornstalks.
Their stubble is being burned, and the smoke

Forms a gauze over the sun’s blank face.
Off to the side there is a line of poplars.
And beyond, someone is driving a tractor.

Does he live in that little white house?
Someone is playing a tape of birds singing.
Someone has fallen asleep on a boxcar of turnips.

I think of the seasonal possibilities.
O pretty densities of white on white!
O snowflake lost in the vestibules of April air!

Beyond the sadness—the empty restaurants,
The empty streets, the small lamps shining
Down on the town—I see only the stretches

Of ice and snow, the straight pines, the frigid moon.
IV
“I would like to step out of my heart’s door and be
Under the great sky.” I would like to step out
And be on the other side, and be part of all

That surrounds me. I would like to be
In that solitude of soundless things, in the random
Company of the wind, to be weightless, nameless.

But not for long, for I would be downcast without
The things I keep inside my heart; and in no time
I would be back. Ah! the old heart

In which I sleep, in which my sleep increases, in which
My grief is ponderous, in which the leaves are falling,
In which the streets are long, in which the night

Is dark, in which the sky is great, the old heart
That murmurs to me of what cannot go on,
Of the dancing, of the inmost dancing.

V
I go out and sit on my roof, hoping
That a creature from another planet will see me
And say, “There’s life on earth, definitely life;

“See that earthling on top of his home,
His manifold possessions under him,
Let’s name him after our planet.” Whoa!


Mark Strand, „After Our Planet” 

Autobiography of the Eye

Invisible things, rooted in cold,
and growing toward this light
that vanishes
into each thing
it illumines. Nothing ends. The hour
returns to the beginning
of the hour in which we breathed: as if
there were nothing. As if I could see
nothing
that is not what it is.

At the limit of summer
and its warmth: blue sky, purple hill.
The distance that survives.
A house, built of air, and the flux
of the air in the air.

Like these stones
that crumble back into earth.
Like the sound of my voice
in your mouth.


Paul Auster, „Autobiography of the Eye” 
From „Disappearances: Selected Poems”







Veslo

Samo što sam se okrenuo,
ukrali su mi jedno od dva vesla
što sam ih naslonio na zid.
Oho, uskliknuo sam.
Što će nekome jedno veslo bez drugoga?
Što će i meni samo jedno veslo što je ostalo?
Što će ikome samo jedno veslo?
Kakav je to svijet čije lađe plove samo s jednim veslom?
Kakvi su to ljudi samo jednoruki, samo desnoruki,
samo ljevoruki, samo jednostrani, asimetrični?
Kakav je to ludi otok na kojemu sam se rodio?


Danijel Dragojević, „Veslo”



Nezadrživi jecaji nekog starog bola

Verujemo da se niko, koliko god mu u životu sve išlo od ruke, ne bi usudio da tvrdi kako nikada nije doživeo slično poniženje. Iako ćemo, pre ili kasnije, neminovno naleteti na nekog od tih drskih tipova kojima su ljudske slabosti, posebno one najdelikatnije, povod za podsmeh, istina je da neki neartikulisani zvuci koji nam se povremeno, bez naše namere, otmu sa usana nisu ništa drugo do nezadrživi jecaji nekog starog bola, poput ožiljka čije prisustvo iznenada ponovo osetimo. 




José Saramago, „Udvojeni čovek” 


Ljudi uvek žele da budu na prvim mestima

Bio je trinaesti u redu. Izbrojao je ponovo, stvarno trinaesti. Iako nije bio sujeveran, nije mu bio nepoznat loš glas koji prati taj broj, u raznim razgovorima o slučajnostima, nesrećnim slučajevima i sudbini uvek bi se javio neko da ispriča neki slučaj, negativan uticaj, a katkad i koban, broja trinaest. Pokušao je da se seti da li mu je u nekoj ranijoj prilici zapalo to mesto u redu, ali postoje samo dve mogućnosti, ili se to nikada nije desilo, ili se nije sećao. Kudio je samog sebe, kako je besmisleno, glupo, misliti na nešto što u stvarnosti ne postoji, da, tako je, nikada ranije nije o tome razmišljao, brojevi u stvari ne postoje, stvarima je potpuno svejedno koji ćemo im broj dati, nema razlike da li ćemo im odrediti broj trinaest ili četrdeset četiri, u najmanju ruku može se zaključiti da nemaju predstavu o tome na kojem se mestu nalaze. Ljudi nisu stvari, ljudi uvek žele da budu na prvim mestima, pomisli grnčar, I ne samo da to žele, nego hoće da i drugi to primete, promrmlja. 


José Saramago, „Pećina”


Niče je razorio svoje idole samo zato da bi ih zamenio drugima

Jednom studentu koji je želeo da zna dokle sam dogurao u svojnm odnosima sa autorom „Zaratustre”, odgovorih da sam već odavno prestao da ga praktikujem. Zašto?, upita me on. – Jer ga smatram odveć naivnim… Zameram mu zbog njegovih zanosa koji vode čak do strastvenosti. On je razorio svoje idole samo zato da bi ih zamenio drugima. Lažni ikonoklasta, sa osobinama pubertetlije, izvesnog devičanstva, nevinosti, svojstvene njegovom životnom putu usamljenika. Ljude je posmatrao samo izdaleka. Da ih je video iz bliza, nikad ne bi mogao ni da zamisli ni da uzdiže natčoveka, tu ćaknutu i benastu viziju, ako ne i grotesknu, tu himeru ili kapric, koji se mogao roditi samo u duhu nekog ko nije smogao vremena da odraste, da upozna ravnodušnost, dugo i spokojno gađenje. Mnogo mi je bliži Marko Aurelije. Nema kod mene nikakvog dvoumljenja između lirizma mahnitosti i prozaičnosti pristajanja: mnogo više podrške čak i nade nalazim pored nekog zamorenog imperatora nego pored nekog gromovitog proroka.


Emil Cioran


Ovo mora da je dom

Riječi isijavaju iza mat ekrana
Miješaju se sa dimom
Hvataju me amorfnu
Odvraćam pogled
Umoren tom maglom
Okrećem ga ka našem krevetu
Kolijevci naših snova
I odmaram na tvom licu
Vidim lijepo 
Tvoja brada
Moje gnijezdo
Spleteno od tvojih smeđih i riđih malja
Mojih poljubaca 
I naših govana
I osjećam jasno
Ovo je jedina kuća
Iz koje mogu još dugo dugo
Iskakati kroz prozor.


Marija Dragnić, „Ovo mora da je dom”


O čemu se radi

Albanska književnica Anila Vilms od 1994. živi u Berlinu. 2012. je izašao njen prvi roman na nemačkom: "Albansko ulje ili ubistvo na ulicama Severa".

Kada sam u oktobru 1994. došla u Berlin, upravo sam bila diplomirala na univerzitetu u Tirani: Sanjajući o tome da budem intelektualaka na nemačkom govornom području, slutila sam doduše da ću radi toga morati umnogome da se transforišem, međutim, nisam mogla ni da sanjam koliki će to biti kulturni šok.

Prvo: hladnoća. Na Sredozemlju je još bilo kasno leto, u Berlinu - mraz. Bio je to poslovični skok u hladnu vodu ili bolje, u hladan vazduh u Berlinu. To je Istočni vetar, rekoše mi odmah, onaj kojim se ne šire mirisi ni boje i koji ograničava smisao za modu. Jer, njemu možete prkositi samo u debelim jaknama, šalovima, kapama i džemperima - i kaljevim pećima i podrumima punim uglja, u zgradama čije fasade su još pune rupa od metaka iz poslednjeg rata.

Ali, u Berlinu je bilo nečega zbog čega sam bila spremna da prihvatim hladnoću sa svim njenim manifestacijama. Prvi put u životu, mogla sam slobodno da se krećem po gradu i kad se smrači. Na ulici se zamnom niko nije okretao, niko me nije spopadao. Nije bilo dobacivanja, onih svlačećih pogleda, nikakvih pretnji i pipanja nepoznatih muškaraca. Usred noći u podzemnoj železnici, ili na biciklu kroz park Tirgarten  - osećala sam se sigurno. Muškarci na vlasti - službenici, policajci, profesori - nisu mi ulivali strah. I niko nije širio preteće glasine o mojoj "časti" i "moralu". Više nisam bila samo lutajući objekat muške požude! Čudno. Upravo suprotno od onoga što mi je osamdesdetih i devedesetih godina bilo poznato u izolovanoj, komunističkoj i post-komunističkoj Albaniji. Mlade žene poput mene, imale su mira samo u svoja četiri zida i u uskom krugu prijatelja.

Život pod zaštitnim oklopom

Devojčice su odmalena naučile da raspložu potrebnim "instrumentima" kako bi opstale u tom krajnje neprijateljskom okruženju: neupadljiva odeća, sumoran izraz lica, agresivan odbojan pogled, večito laviranje i izbegavanje, emocionalna manipulacija, licemerje, nikada nemoj da kažeš šta misliš, nikada ne otkrivaj intimno, uvek odlučno negiraj bilo kakvu optužbu. To je bio jedini način kakvog-takvog opstanka u nemilosrdnoj, fizički i psihički apsolutnoj dominaciji Muškog, inače poznatog kao patrijarhat. Bio je to neprestani, iscrpljujući rat između muškaraca i žena. U takvim okolnostima može se ostvariti samo delić kreativnog potencijala. Bilo je opasno, depresivno, bilo je vrlo ružno i vrlo dosadno.

Bile su potrebne godine dok nisam mogla da verujem slobodi u Nemačkoj, dok nisam polako počela da odbacujem svoje sofisticirane instrumente i bila u stanju da razvijem opušten, iskren, normalan odnos prema muškarcima... Dok nisam shvatila da u ovoj zemlji mlada žena, da bi napredovala, ne mora da ima "telohranitelje": poznatog oca, uticajnog muža, posesivnog zaštitničkog ujaka, snažnu braću ili nekog takvog - već da su joj potrebne samo njene kritičke sposobnosti, emocionalna inteligencija i moralna hrabrost. Jer, borba se ovde vodi jezikom i znanjem, a ne pesnicama.

Najbolji od svih svetova

Za nas žene, ovaj ovde je najbolji od svih svetova. A društvo u kojem se žene osećaju prijatno i u kojem mogu slobodno da se kreću, dobro je za sve. Razlog zbog kojeg je Zapad kao magnet za toliko mnogo, posebno mladih ljudi iz patrijarhalnih društava, uvek je isti: sloboda žena i uvažavanje Ženskog.

Životna smelost žena ulepšava svet, čini ga uzbudljivim, blistavim, veselim mestom - genijalnost, marljivost, hrabrost, mera i osećaj za takt, lakoća i uteha, mudrost, odanost i savesnost svih sestara, majki, prijateljica. Afrodite, Atine, Amazonke, Marije i Magdalene: Sve one ovde mogu da budu ono što jesu, mogu da se ostvare, da daju sve od sebe, mogu da žive smislene, ispunjene živote.

U poslednje vreme, dok slušam o sve češćim napadima na mlade žene, srce mi krvari. Jer, ja vrlo dobro znam kakva opasnost preti kada se žene nađu pod pritiskom i kada su primorane da se zaštite oklopom. Takav život više nije vredan življenja. Ne samo za žene, nego za sve članove društva.

Kako da štitimo slobodu žena? To će biti veoma važno pitanje u narednim godinama, za politiku i društvo u celini. Društvo koje nije u stanju ili ne želi, da svoju meku silu brani - ako je to neophodno -  i tvrdom silom, osuđeno je na kulturnu propast. Naše bake su bile na barikadama. Ja sam svakog tretnutka spremna da učinim to isto. Radi se o jednoj od glavnih civilizacijskih tekovina Zapada.




Večernja


Na ovim fasadama htio bih da ispišem grafit 
posvećen samo meni:
„Magarče, rejverke ne znaju za Cohena”.

Dok se lišće lijepi za mokre pločnike
a kitolovci na Islandu i u Japanu
peru ruke od krvi i soli
počinjem da vjerujem
da se tajne svemira kriju
u njenim koljenima
i načinu na koji prekršta noge.

Kada me pogleda 
izranjaju srušeni mostovi 
i potopljeni brodovi Sredozemlja 
a iz njenih očiju sjevaju iskrice 
koje prevazilaze
sve pojmove iskrenosti i topline.

Kad budemo mirisali na noć
obale će ponovo biti osvojene
stolovi ponovo napušteni
Beograd će biti crven, crven, crven
i ljubičast
i nježan
i tvoj
a naša srca nespremna
za odlaske.


Igor Varga, „Večernja”


Dedina pjesma

opet je pijan
tetura
sramota
a vidi ga kako je zadovoljan
smješak mu na licu poigrava
nešto i pjevuši
mora da je čitavu plaću zapio
dole u „Ruži”
a svi se gradski zgubidani 
skupili oko njega
i pili čitav dan
a on plaćao
pa ni to mu nije bilo dosta
još im je morao i pjevati
sigurno jeste
on divno pjeva
zavali se u stolicu
i krene
kraj tanana šadrvana zapjeva
a svi u kafani umuknu
i zadrhte.


Marko Tomaš, „Dedina pjesma”


Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći

Nova godina će, razume se, stići i onima koji je ne budu čekali. Međutim, sva čar i jeste u čekanju, a ne u Novoj godini. Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći. Čekali smo u životu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo nove godine.


Duško Radović


Intervju - Svetislav Basara

Svetislav Basara rođen je 1953. u Bajinoj Bašti: trideset godina jedan je od najznačajnijih pisaca na srpskom jeziku, a njegov roman “Fama o biciklistima” mnogi kritičari, ljudi iz književnog svijeta i upućeno čitateljstvo svrstavaju među najznačajnija ostvarenja srpske književnosti uopće. Prema ocjeni Davida Albaharija, nakon pojave “Fame o biciklistima” srpska proza više nije bila ista, Basara nije bio isti pisac, a ni on sam više nije bio isti čitatelj.

Basara ni po čemu nije tipičan – u srpskoj literaturi ne postoji pisac koji brže piše i objavljuje. Nabrojati sve što je napisao uvijek je problem, samo najpedantniji uspijevaju sve zabilježiti. Među njegovim djelima su pripovijetke, novele i romani “Priče u nestajanju”, “Peking by Night”, “Kinesko pismo”, “Na Gralovom tragu”, “Napuklo ogledalo”, “Mongolski bedeker”, “De bello civili”, “Looney Tunes”, “Sveta mast”, “Ukleta zemlja”, “Kratkodnevica”, “Džon B. Malković”, “Srce zemlje”, “Fantomski bol”, “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, “Dnevnik Marte Koen”, “Izgubljen u samoposluzi”, “Fundamentalizam debiliteta”, “Tajna istorija Bajine Bašte”, “Početak bune protiv dahija”, “Mein Kampf “, “Dugovečnost”, “Gnusoba”, drame “Bumerang”, “Oksimoron” i “Nova Stradija”, zbirke eseja “Na ivici”, “Tamna strana Meseca”, “Drvo istorije”, “Virtuelna kabala”, “Vučji brlog”… Knjige su mu prevođene na engleski, francuski, njemački, nizozemski, mađarski, bugarski, talijanski, španjolski, slovački, slovenski i makedonski jezik.

Basara je poseban i po tome što je neprekidno angažiran u javnom životu, stalno i na svim društvenim temama. Piše kolumnu “Famozno” u dnevnom listu “Danas”, a od 2001. do 2005. bio je ambasador na Cipru. U romanu “Gnusoba”, završnom dijelu trilogije u kojoj su i “Mein Kampf” i “Dugovečnost”, glavni junaci obilježavaju godišnjicu ubojstva Zorana Đinđića tako što po beogradskim kafanama sipaju verbalnu paljbu po svemu što je srpski premijer pokušavao promijeniti…


Nedavno ste napisali da su društvenost i komunikativnost visoko rangirane na današnjoj listi vrlina, iako su to opasne stvari za dušu; na što ste točno mislili?

Nisam baš sasvim siguran šta sam tačno mislio, šta samo svedoči da su društvenost i komunikativnost opasne po dušu. A sve više i po telo. U današnje vreme komunikacija je brza, tačnije trenutačna, a mi nismo u stanju da razmišljamo tako brzo, pa prečesto govorimo banalnosti ili, češće, gluposti. Ne sećam se recimo konteksta u kome sam napisao te reči, ali ne bih imao ništa protiv da ih nisam napisao. Nema od njih neke naročite štete, ali ni koristi. Prazan zveket, onaj Pavlov cimbal. Puno se u poslednje vreme govori o ubrzanju vremena; kao da se vreme zaverilo protiv nas, pa ubrazava tempo ne bi li nas satrlo, šta je potpuno pogrešna percepcija. Jer držim da je ono šta se ubrzava i šta nas satire ljudsko nestrpljenje i pohlepa: predugo nam je da do Amerike ili Azije putujemo danima ili čak mesecima, pa nam se let avionom čini kao srećno rešenje. Nisam siguran da je tako, ne može se bez posledica stići iz Beograda u Njujork za desetak sati. Nekada se toliko putovalo uskom prugom od Užica do Beograda i to vreme pamtim kao mnogo bolje i mirnije od ovog. Ne zna se više šta je stvarnost, šta prezentacija stvarnosti, a šta njen simulakrum. Svi uslovi za dezorijentaciju su tu. Uzgred, “orijentisati se” znači znati gde je istok. Više ni to nismo u stanju bez GPS-a.

U vašoj su književnosti permanentno prisutni postulati kršćanske teologije, što nije uobičajeno u suvremenoj prozi. Je li to samo naš dojam ili još jedna od vaših brojnih književnih posebnosti?

O. Da, došlo je izgeda vreme u kome se ispovedanje hrišćanske vere smatra osobenjaštvom ili “književnom osobenošću”. Budući da sam ja, kako se to kaže, praktikujući hrišćanin, smatram da je sasvim logično da u mojim tekstovima provejava duh hrišćanstva. Ali na moju religioznost se popreko gleda i u “boljim” beogradskim bezbožničkim krugovima i među delom crkvenih velikodostojnika i vernika, onih koji SPC doživljavaju kao “najznačajniju instituciju srpskog naroda”. No kako sam umetnik, to nekako prolazi. Stalno se čuju jadikovke da je hrišćanstvo “u krizi” i stalno se zaboravlja da hrišćanstvo treba da bude u krizi, da je kriza, zapravo, njegova suština. Gospoda u beogradskoj Patrijaršiji, a čini mi se i gospoda sa Kaptola, našla su način da “udobno zasednu na krst” i da sa te udobne pozicije deluju kao nacionalni radnici, smećući sa uma da su nacije nastale kao posledica prokletstva pometnje jezika i da u carstvu nebeskom nema ni Jevreja ni Grka, pa ni muškog i ženskog. Manje me brine ateizam masa, više me zabrinjava etnofiletizam klera svih hrišćanskih denominacija. Citiraću ovde Belu Hamvaša: “Propast Evrope je počela kada je religiju hrišćanstva potisnula religija malograđanstva.” Nema, međutim, razloga za pesimizam. Sve ovo šta se događa oduvek se događalo, sada je samo isplivalo na površinu i deo je ekonomije spasenja.

Od devedesetih naovamo aktivno ste sudjelovali u društvenom, pa i političkom životu Srbije. Bili ste istaknuti u otporu Miloševićevom režimu, a danas 5. oktobar nazivate “paradajz-revolucijom”?

Jednom me neko pitao zašto 5. oktobar nazivam “paradajz-revolucijom”, a ja sam odgovorio da je to zato šta ta revolucija ima mnogo sličnosti sa “paradajz-turizmom”. Dakle mnogo buke i muke ni oko čega. Ili oko malo čega. Na početku devedesetih sam, kako je to znao da kaže drug Tito, sa optimizmom gledao na budućnost, šta samo znači da sam bio prilično naivan. I nisam bio jedini. Šta je, konačno, moja generacija, rođena i odrasla u SFRJ-u, uopšte znala o demokratiji? Razmišljali smo: uvede se višepartijski sistem i gotova stvar. Ali upravo je višepartijski sistem omogućio da na svetlost dana izbiju i ogromnu podršku dobiju najretrogradnije i najmračnije doktrine. Te doktrine su, činjenica je, poražene 5. oktobra, ali dobijena bitka nije značila i dobijeni rat. Nesnalažljivost, neodlučnost i koruptibilnost tzv. demokratskog bloka učinili su da se one vrate još snažnije, samo donekle preobučene i maskirane. Ali ako oslušnemo javnu scenu u Srbiji, momentalno biva jasno da su svi zlodusi još tu.

U svom novom romanu “Gnusoba” napisali ste da je pucajući Ðinđiću u srce, Srbija sama sebi pucala u sljepoočnicu. Danas imamo na vlasti ljude koji su bili Ðinđićevi protivnici, čak pokazivali veselje zbog njegove i srpske tragedije, a pokušavaju ga na svaki način oponašati. Kako to tumačite?

Kada smo već pomenuli Đinđića, vredi citirati rečenicu iz jednog njegovog eseja napisanog tamo negde krajem osamdesetih. Parafraziraću je: politička elita Srbije, tako je otprilike napisao Đinđić, neprestano je fascinirana činjenicom da Srbija uopšte postoji. Isto se može reći i za većinski deo postkomunističkih elita koje Srbiju i dalje sagledavaju kao nekakav metafizički entitet koji polaže pravo na blagostanje i uspeh isključivo na osnovu činjenice da postoji. Izgleda smešno, ali je doslovno tako. Neminovni sudari sa realnošću proistekli iz takvog shvatanja stvari završavaju tako što se krivica za sudar prebacuje na realnost i što se od EU-a ili Rusije očekuje da izvade stvar. Zoran Đinđić je pokušao da Srbiju, makar i sa velim zakašnjenjem, ukotvi u stvarnosti. To, naravno, nije odgovaralo povelikom krugu ljudi koji vrlo lagodno žive od lopovluka i distribucije iluzija, pa je pala odluka da se smakne. Slična je sudbina zadesila i kneza Mihaila. I on beše pokušao nešto slično. Đinđićevim ubistvom Srbija je prokockala veliku šansu, a znamo da istorija retko daje šanse.

U “Gnusobi” se među glavnim junacima, Mandarićem i Maslašom, vodi dijalog koji čitatelje nasmijava do suza, ali ih i puni gorčinom. Kako vam to uspijeva?

Duhovitost je, nažalost, jedina duhovnost ovog sumornog doba. Inače, privatno nisam neki šaljivdžija, ali kada pišem nastojim da gadosti, kada god je moguće, smestim u crnohumorni kontekst. Većina ličnosti o kojima u “Gnusobi” pišem prerušen u Mandarića i Maslešu, a većinu lično poznajem, zapravo su smešni, bedni, beznačajni, pa i apsurdni tipovi, kojima je globalni uspon beznačajnosti otvorio put do moći. Dobro je ismejati ih i nasmejati im se. To donekle amortizuje čemer koji isijavaju u okolinu.

Vaše knjige imaju širok krug čitatelja u cijeloj nekadašnjoj državnoj zajednici: kako vidite kulturnu i književnu scenu na prostoru bivše Jugoslavije?

Nemam, da budem iskren, neki naročit uvid ni u književnu i kulturnu scenu u Srbiji, kamoli u okolini. Ovde-onde na nečiju preporuku pročitam, ili ne pročitam, poneku knjigu. I to je to.

A kako vidite kulturnu i književnu scenu Srbije, koji duh na njoj vlada?

Rekoh već, ne pratim to sa pažnjom, a nameravam i da sve manje pratim.

U vašim posljednjim romanima primjetan je utjecaj Thomasa Bernharda, sličan vam je kritički odnos prema društvu. Nedavno ste mu posvetili i jednu kolumnu?

Bernhard je pisac koji mi je u nekim stvarima otvorio oči. Neizmeran je njegov uticaj najpre na mene kao čoveka, a potom i na prozu koju pišem. Od njega sam naučio da je proza u obavezi da kaže apsolutno sve i da nipošto ne sme da bude sluškinja bilo kakvih kulturnih projekata, ideja, politika i ideologija, bez obzira na to koliko im je predznak pozitivan. Sve podvrgnuti sumnji i preispitivanju, uključujući, i to na prvom mestu, samog sebe, to je postupak za koji sam Bernhardu beskrajno zahvalan.

Razmatrajući neke univerzalne teme u ljudskom ponašanju, ustvrdili ste da je svjetska realnost erotizirana do zasićenosti, a teško da povijest pamti doba s manje istinske erotike. Kako objasniti taj paradoks?

Za razliku od pornografije koja sve otkriva, erotika podrazumeva skrivanje, aluziju, tajanstvo. Nema mesta za erotiku u svetu u kome za vreme dok na trafici kupujete novine i cigarete vidite, hteli-nehteli, najmanje dvadeset raščepljenih guzica i dvadeset pari sisa koje vas, kobajagi, erotizuju sa stranica kojekakvih magazina. Pornografija uopšte dobro ide; ne treba misliti da je ona povezana isključivo sa seksualnošću. Daleko od toga. Potreba da se otkrije sve o svakom, da se zaviri u svaku kuću i svaku spavaću sobu, da se obelodani svaka svadba, svaka preljuba i svaki razvod, takođe je pornografija. Ne treba idealizovati seksualnost. Ona je u svim vremenima i svim oblicima tesno povezana sa zlokobnim stihijama koje je teško kontrolisati, ali u naše vreme više nema apsolutno nikakve kontrole. Pustiti duha iz boce je lako – treba samo ukloniti čep – ali teško ga je vratiti natrag u bocu.