Pisac treba da bude izvan i iznad toga

Nisam siguran da li levica i desnica uopšte mogu da postoje u samoj literaturi. Pisac treba da bude izvan i iznad toga. Svako delo, ne mora biti veliko, ali dobro delo, mora da izražava sumnju prema svemu. Ako pišete s pozicija levice ili desnice, vi onda nemate sumnju, a ako ne sumnjate, čemu onda pisanje? Onda je to pamflet, letak. Kao što su mnoga dela napisana u socijalističkim režimima, upravo to, čisti pamfleti. I na Zapadu ima mnogo takvih pamfleta. To nije književnost.


David Albahari
Iz intervjua za nedeljnik „Vreme”



Vlast je, naravno, uvijek bila i ostaće, samo ogledalo naroda

Vlast je, naravno, uvijek bila i ostaće, samo ogledalo naroda. Milo je na vlasti u Crnoj Gori, jer najviše liči na crnogorski narod, crnogorski narod može da se ogleda u njemu, da tačno vidi svoj odraz. Toma i Vučić su ogledalo srpskog naroda, njihova „slika i prilika“, i to je prosto tako. Niti vlast može da bude gora od svog naroda, niti bolja. Zato nikada problem nije vlast, nego karakter pojedinca, i zato ja u svojim pjesmama, zapravo, ne govorim protiv vlasti, već o nama i o našim ograničenjima i greškama u karakteru.

...

Najveći problem našeg mentaliteta je vjera u zagrobni život. Ovdje ljudi slijepo vjeruju da će živjeti negdje „gore“, i onda ovozemaljski život ne shvataju dovoljno ozbiljno, i nekako nisu mnogo angažovani oko njega. Prosto puštaju da ih voda nosi. Dobro u našem mentalitetu je to što ljudi nisu mnogo ambiciozni, ali onda kada plemeniti ljudi nisu mnogo ambiciozni, onda se, nažalost, dozvoljava ovim primitivnim, neplemenitim, da oni svoje ambicije ostvaruju. Tako mi imamo jedno društvo koje je karikatura - u kome su najprimitivniji ostvarili svoje ambicije, a plemeniti nisu ni smislili šta bi.


Rambo Amadeus
Iz intervjua za dnevni list „Vijesti”: http://www.vijesti.me/rambo-vlast-je-ogledalo-naroda


Devil May Care


No cares for me 
I'm happy as I can be 
I learn to love and to live 
Devil may care

No cares and woes 
Whatever comes later goes 
That's how I'll take and I'll give 
Devil may care

When the day is through, I suffer no regrets 
I know that he who frets, loses the night 
For only a fool, thinks he can hold back the dawn 
He was wise to never tries to revise what's past and gone

Live love today, love come tomorrow or May 
Don't even stop for a sigh, it doesn't help if you cry 
That's how I live and I'll die 
Devil may care


Diana Krall, „Devil May Care”



Žudnja je pokretač našeg postojanja

Sve religije su pokušavale da odvrate pojedinca od njegovih želja. A opet, ko može da živi bez želja? Mogli bismo da poput stoika razgovaramo o trpljenju. Volim da čitam Seneku, koji tvrdi da je to moguće. Ili da radimo na sebi, kao što je Platon zagovarao, ne bismo li skrenuli misli. Ali požuda je sve što imamo i ne možemo, niti treba da se lečimo od nje. Nisam pristalica Frojda, ali niko ne može poreći da je žudnja pokretač našeg postojanja, kao što je svakom detetu to žudnja za životom.


Hanif Kureishi, „Poslednja reč”


Šta se dogodilo sa onim sjajnim ljudima, tako darežljivim i nasmejanim

U Jugoslaviji sam, sa 17 godina, upoznao neke od najinteresantnijih ljudi u životu. Nisam imao pojma da li sam u Hrvatskoj, Srbiji ili BiH. Kasnije, kad je rat počeo, pitao sam se šta se dogodilo sa onim sjajnim ljudima, tako darežljivim i nasmejanim, da započnu dug i strašan ratni period, usred Evrope.


Jo Nesbø, norveški pisac
Iz intervjua za nedeljnik NIN




Kapitalizam je postao bolest čovečanstva

Očaranost kapitalizmom je razumljiva pojava jer je on razvio privredu sledeći sopstvena pravila i iznedrio bogate i moćne zemlje. Ljudi su opčinjeni njime kao deca šljaštećim igračkama. Ta fascinacija je razumljiva, naročito u svetu u kojem je druga hipoteza poražena, jer su socijalističke zemlje doživele poraz. Ali u tom divljenju ljudi zanemaruju pitanje pravde.

Kapitalizam je izgrađen na suštinskoj nepravdi. Bogatstvo je u rukama šačice ljudi. Tokom krize jedan odsto stanovništva nastavio je da povećava profit, a ostalih 99 odsto bilo je na gubitku. Jedan odsto ljudi poseduje 45 odsto svetskog bogatstva, a 10 odsto stanovnika raspolaže s 86 odsto ukupnog bogatstva. Nejednakost je ogromna – ne samo u bogatstvu, već i u moći. Politika bogatih zemalja svodi se na odbranu ličnih povlastica. Ne biraju sredstva – ako treba, ratuju. Svet nije samo nepravedan, već i nestabilan.

*

Kapitalizam daje moć šačici ljudi i to na osnovu sredstava za proizvodnju i bogatstva. To je bolestan svet. Patologije treba istrebiti ili izlečiti a kapitalizam je postao bolest čovečanstva. On nije normalno stanje.


Alain Badiou
Iz intervjua za dnevni list Politika, 2014. godine


Čovječanstvo se prozlilo

Nije tačno da današnje napaćeno čovječanstvo traži romane sa „happy end-om”. To traže frizerke. A frizerke nisu čovječanstvo. Čovječanstvo, naprotiv, traži baš romane koji tište na zub koji boli. Čovječanstvo se prozlilo, moj gospodine. Ono je dobilo perverzne ukuse. Nekad su bolesnici tražili da im se pričaju priče o zdravlju. Danas oni nezasito hoće da im se priča o njihovoj bolesti. Ljudi traže što goliju konkretizaciju svog zla i svog pakla...


Vladan Desnica, „Proljeća Ivana Galeba”


Talenti su retki, a mediokriteti su milioni

Talenti su retki, a mediokriteti su milioni. To je večna borba. I nemojte se sasvim zakopati u knjige. Putujte. Slušajte ljude. I slušajte svoj unutrašnji glas.


Danilo Kiš, „Lauta i ožiljci”


Vratili ste mi povjerenje u ljude

Telefon. Ženski glas. Bih li prihvatio poziv na ručak u veleposlanstvu. „Onda”, kaže, „molim vas, izvadite svoj notes...” „Ma dajte, rekoh, nemam ja nikakav notes.” Minuta gromke tišine, zatim gromki smijeh s one strane žice. „Vratili ste mi povjerenje u ljude”, veli ona.


Imre Kertész, „Dnevnik s galije”


Žena ne može sebe da pomiriše kao što može da je pomiriše muškarac

Mirisi, orfičke himne, cibet u svom prvom i svom drugom značenju... Ovde mirišeš na sardoniks. Ovde, sačekaj malo, ovde je kao peršun, ali tek u tragovima, samo kao listić na antilopu. E, ovde počinješ da mirišeš na samu sebe. Čudno, zar ne, što žena ne može sebe da pomiriše kao što može da je pomiriše muškarac.


Julio Cortázar, „Školice”


Hallelujah


Now I've heard there was a secret chord
That David played, and it pleased the Lord
But you don't really care for music, do you?
It goes like this, the fourth, the fifth
The minor fall, the major lift
The baffled king composing „Hallelujah”

Hallelujah, Hallelujah
Hallelujah, Hallelujah

Your faith was strong but you needed proof
You saw her bathing on the roof
Her beauty and the moonlight overthrew you
She tied you to a kitchen chair
She broke your throne, and she cut your hair
And from your lips she drew the Hallelujah

Hallelujah, Hallelujah
Hallelujah, Hallelujah

Baby I have been here before
I know this room, I've walked this floor
I used to live alone before I knew you
I've seen your flag on the marble arch
Love is not a victory march
It's a cold and it's a broken Hallelujah

Hallelujah, Hallelujah
Hallelujah, Hallelujah

There was a time you let me know
What's really going on below
But now you never show it to me, do you?
And remember when I moved in you
The holy dove was moving too
And every breath we drew was Hallelujah

Hallelujah, Hallelujah
Hallelujah, Hallelujah

You say I took the name in vain
I don't even know the name
But if I did, well really, what's it to you?
There's a blaze of light in every word
It doesn't matter which you heard
The holy or the broken Hallelujah

Hallelujah, Hallelujah
Hallelujah, Hallelujah

Maybe there's a God above
But all I've ever learned from love
Was how to shoot somebody who outdrew you
And it's not a cry that you hear at night
It's not somebody who's seen the light
It's a cold and it's a broken Hallelujah

Hallelujah, Hallelujah
Hallelujah, Hallelujah

I did my best, it wasn't much
I couldn't feel, so I tried to touch
I've told the truth, I didn't come to fool you
And even though it all went wrong
I'll stand before the Lord of Song
With nothing on my tongue but Hallelujah

Hallelujah, Hallelujah
Hallelujah, Hallelujah


Leonard Cohen, „Hallelujah”


Tri puta je srećna

Tri puta je srećna ona koja je tako sigurna
U sebe i verna u srcu,
Da neće bolje da je namami
Ni strah da je omete,
Već kao čvrsta lađa razbija
Besne talase i drži svoj pravac;
Ni bura je ne skreće sa svog puta,
Ni lepše vreme, lažno zadovoljstvo.
Takvo samouverenje ne treba da se plaši prkosa
Zavidnih neprijatelja; ni usluga prijatelja;
Već uz potporu svoje čvrste snage
Ni sebi ni drugome se ne priklanja.
Najsrećnija je ona što se tako uverena odmara,
A najsrećniji je on koga ona najviše voli.


Edmund Spenser, „Tri puta je srećna”


Zavet

Sina ako ikad dobijem
Sa majčine sise pravo u kavez ide
Hraniću ga živim mesom

Umesto igračaka
Uneću mu šumske zveri
Nek se njuše
Nek se kolju
Nek nauči njihov jezik
I
Kad mečku napastvuje
Biće spreman za nevestu
Kad kurjaku kičmu slomi
Znaću da mi trud ne beše uzaludan

Kad odrgize čedo
Moju ruku što ga hrani
Pustiću ga među ljude.


Jovan Nikolić Jof, „Zavet”


Rusija


Bakićeva ulica već je zaspala
senke se pritajile, svetlost zgusnula
naša tiha soba se tek probudila
naša tiha soba je zatreperila

Ja sam još studirao, ona je radila
noću sam joj čitao A. Fadajeva
nekad bi se čudila mojim pesmama
nije mi dopuštala da se zamaram

Nama nova godina ništa nije donela
kao da se zbunila il' se rugala
nama nova godina ništa nije donela
po nebu smo tražili svetlost Vostoka

Imala je snažnije ruke nego ja
imala je snažnije ruke nego ja
nije mi dopustila da je savladam
nije mi dozvolila da je savladam


Vlada Divljan, „Rusija”


Kur moj Ković

Verovatno se sećate vica o kuriru Mojsilu Spasiću, koji je u socijalističko doba dobio stan u zgradi u kojoj su većina stanara bili doktori nauka, profesori i inženjeri i koji - ugledavši na komšijskim vratima titule dr, prof. i inž. - nije mogao da odoli izazovu, pa je na svoja vrata zapandrčio pločicu na kojoj je pisalo - kur moj Spasić.

Za razliku od Mojsila Spasića, istoričar Miloš Ković je uredno završio visoke škole, magistrirao, možda i doktorirao i time stekao legitimno pravo da na vrata stana i ispod tekstova u "Politici" stavlja titulu docent, ali je u duši ostao seoski kulov, jedan od onih koji drže predavanja ispred zadružnih prodavnica, koji sve znaju i kojima su jasne sve tajne i sve zavere ovoga sveta, pa otuda nije čudo da kur moj Ković, recimo, pouzdano zna da ja nisam kupio papirni primerak Politike, nego da sam pročitao samo deo njegovog proseravanja dostupan na internetu, da sam autošovinista i da radim po nalogu nekakvih "belih gospodara".

Ković je tolika sveznalica da zna i ono što ja ne znam i u stanju je da pročita i ono što nikada nisam napisao, pa mi tako 'ladno, onako radikalski, pripisuje "oštroumni zaključak da su Srbi i Romi sigurno 'nečim izazvali' moje bele gospodare, čim su ih proterali više od 200.000 sa Kosova i Metohije".

Kur moj Ković naprosto konfabulira, laže i lupeta, što bi se - mada nije olakšavajuća okolnost - moglo pripisati profesionalnoj deformaciji ovdašnjih istoričara, čast izuzecima. Nikada ja nisam rekao - niti pomislio - da su kosovski Srbi i Romi izazvali agresiju NATO pakta i posledično proterivanje, ali sam govorio (i govoriću) da su je izazvale ovdašnje sumanute i avanturističke politike proistekle iz sumanute, Zulu-istoriografije, čija je Ković zvezda u usponu.

A kakva je to, možda se pitate, Zulu-istoriografija? Vrlo slična Zulu-etici koja naučava da je dobro (u metafizičkom smislu) kada mi otmemo krave i žene od drugog plemena, a da je zlo kada drugo pleme žene i krave otme nama. To je istoriografija masovnog zaglupljivanja i zasenjivanja prostote koja vidi samo posledice, koja tendenciozno (iz dnevnopolitičkih razloga) previđa uzroke i koja - kada se pretoči u politiku - neizbežno dovodi do beskonačnog ponavljanja posledica, po pravilu tragičnih. Nemam dovoljno karaktera da zalazim u sitna crevca visokoparnih kurirsko-docentskih proseravanja i palamuđenja na patriotske teme, pa kolumnu privodim kraju primedbom da kurira Kovića uopšte nisam kritikovao kao istoričara - jer on to u pravom smislu i nije - nego kao jeftinog politikanta (u oba smisla, i "Politike" i politike), uz dobronameran savet da ubuduće svoje tekstove umnoži u onolikom broju koliko ima čitalaca - tridesetak, da kažemo - i da ih svakom od njih nabije u dupe, a naročito Abu Ćirjakoviću, od koga je preuzeo teoriju o autošovinizmu.


Svetislav Basara



Moderato Cantabile


Rijeka donosi jesen
dugo umire grad
i u nama toliko ljeta
mi smo siročad svijeta

Reci da li ćeš noćas
moći ostavit sve
svoju kuću, navike, ljude
i poći a ne znati gdje

Neka svi mržnjom isprate nas
ali draga, život čeka, sad je čas
čitav svijet biće tvoj novi dom
neka kažu avantura je to

Nikad žaliti nećeš
svoje stvari, ime i grad
i u hladnoj sobi hotela
bićes slobodna sad

Duga očajna kiša
magla zastire grad
nekim putem, tijesno kroz jesen
nas će odvesti vlak


Arsen Dedić, „Moderato Cantabile”


É tão fundo o silêncio...

É tão fundo o silêncio entre as estrelas.
Nem o som da palavra se propaga,
Nem o canto das aves milagrosas.
Mas lá, entre as estrelas, onde somos
Um astro recriado, é que se ouve
O íntimo rumor que abre as rosas.


José Saramago, „É tão fundo o silêncio...” 
Em „Provavelmente alegria”. Lisboa: Editorial Caminho, 1985.


Mart

Mart su ulasci sebi pod kožu.
Mart su ulasci tebi pod kožu.
Mart su razgovori u četiri oka,
psalmi na tvojim rukama,
čekanja na peronima,
klinci iz Avganistana u parku kod autobuske
kojima si kupovala čokolade,
mart je lavor tvog smijeha kojim sam se umivao,
zalogaji tvojih obraza,
mart je Tamiš,
Dunav,
Dorćol,
Jadran,
mart je prijepodnevno sunce,
zalasci,
neonska svjetla,
otisci novih osvajača,
okrnjeni zubi krajolika
koje smo zajedno učili da volimo.

Mart si ti gola i bosa.

Mart je 
gubljenje glave,
gubljenje sebe,
mart je 1418 kilometara gubljenja nas.


Igor Varga, „Mart”


Ima mesta koja bi mi mogla postati cilj, pa čak i smisao života

Otkad znam za sebe, tražim mesto gde ću se osećati kao kod kuće. Gde ćemo jednoga dana moći da živimo. Putujem, tako, čisto da bih razgledao planetu, kao kad ideš da iznajmiš stan. Ima mesta koja bi mi mogla postati cilj, pa čak i smisao života, mesta koja ulivaju poverenje u jednu moguću budućnost.

Jedan park u Vizbadenu, gde sam gledao decu kako igraju fucu; bilo je toplo dok sam sedeo na travi.

Jedna crkva u Krakovu, osvetljena noću, koju sam fotografisao.

Brežuljak kao iz detinjstva, u Sivergu ili Aecu, gde su se ovce raspršile kao bele tačke po tamnozelenoj podlozi.

Jedan mali trg u Piranu, maloj slovenačkoj Veneciji s roze i belim kućama, odakle se vidi svetlucav odraz brodića na Jadranskom moru.

Drugi jedan park, bukureštanski Kišmigiju, gde sam, pijan, razgovarao sa jednim rumunskim mačorom.

Ili letnji vrt Petra Velikog u Petrogradu, uz pivo na kamenoj klupi, okružen baroknim fasadama zgrada, okrečenih u žuto kako bi čovek imao utisak da je vreme lepo, a onda oni preveliki trgovi, i Neva, zaleđena, pa se prelazi pešice.

Voz što juri na jug, i jedna mala devojčica koja je, napućivši se, nabranih obrva, zaspala na mom ramenu, grickajući palac.

Pun mesec usred bela dana, nataknut na šiljak televizijskog tornja, na prostranom ledenom nebu u Rigi.


Frédéric Beigbeder, „Romantični egoista”


Podržite blog fake poet klikom na neku od reklama, unapred smo zahvalni: