Postovi

Triba znat da je humoru sve podložno

Pazi, ja san novinar i humorista, po i po, i kad mogu zajebat sebe, oli Nju, ča često činin, jasno je da neću oprostit ni kraju, ni caru. I triba znat da je humoru sve podložno, ništa nije izuzetak, ni nacije, ni bandire, ni himne, stranke i ideologije, vire, ni sam dragi Bog. Kad ne bi bilo tako, ne bi se moglo pisat. Zamislite, ne moš taknit viru jer vriđaš vjerske osjećaje, ne moš taknit himnu, bandiru, naciju - vriđaš patriotske osjećaje, ne moš taknit niti jedan ceh, jer vriđaš mesare, glumce, suce...
Ja se držin toga da nema nedodirljivosti, ali mislin da je moj humor blag, ironičan. Bidnome, jadnome, glupome, sitnome čoviku koji se koprca po ovoj baloti zemaljskoj sve ću oprostit. Osim krvološtva. A vlast, vlast zajebajen. Svaku.
Nije mi draga nikakva vlast, sama po sebi. Ona je gruba, surova, šaje grube befele, zapovida, priti, moraš to i to, tu i tu, moraš u soldate, pucat, ubijat. Isprid vlasti moran se ispovidat, ko san, ča san, ko mi je bija otac, mater, dida, oklen san, kad…

Nož u srcu

Slika
Ama, šta ste hteli? „Dobro veče Beograde, idemooo, ruke gore?!” Je l bi vam to bio „nastup”?
Kao prvo, Amy Winehouse nije pevačica. Svetlana je pevačica. I kod nje je, na ispraćaju za mardelj, publika sto posto bila „ispoštovana”. Amy je, naprotiv, boginja, biće iz svemira, što posrće pod teretom života, a Beograd, nažalost, nije razumeo da je prisustvovao dirljivom trenutku istorije. Amy je vrhunska umetnica, u dugom nizu autodestruktivnih genija, nije rođena i ne postoji da bi Dulić pleo nogicama, a VIP pokazao šta je juče učio na času engleskog. Ona se upalila, sama od sebe, i sada nestaje pred našim očima, isparava, topi se, pretvara u atomski broj 79. Hejtovati nastup je kao kad bi prisustvovao trenutku u kojem Van Gog sebi seče uvo, a tebi bed, jer ti prska limfu na irise. Kvari ti dekoraciju i baš fine one boje. Ili kad bi tražio da ti vrate pare, jer ti je Captain Kelly prekinuo koncert u New Havenu.
Noćas je Beograd video istoriju, youtube sa „Just Friends” treba predati u arhi…

Traže ljubav, razumijevanje, širinu

– Koliko ste vi imali udjela u odgoju svojih kćeri koje su danas već odrasle djevojke? – Svakako da sam utjecao na njihov odgoj, ali posredno, jer moje kćerke žive u atmosferi, čisto mi je nezgodno reći, to je odlična atmosfera, smirena, tiha, pa i atmosfera ljubavi, eto tako. Kako će biti njihovim muževima, to ne znam, jer njihovi zahtjevi prilično su veliki. Traže ljubav, razumijevanje, širinu, ono što ja pružam svojoj ženi. Ja sam pomalo, kako se to kaže, papučić, to priznajem, nije me uopće stid toga…
Meša Selimović Iz intervjua za „Start”, 1972. godine

Od srca daleko

Slika
Pariz noću je kao nar sveci šetaju Sena uzdiše zeleno ludi Mesec joj ljubi vrat
Kažeš kako dobro je da ćeš me skoro videti ni Gospod ništa ne može između mene i tebe
A ribe ćute, ptice lete
Od srca si mi daleko Pariz menja sne umrli su bezgrešni ja neću bez tebe
Suze kaplju sa krovova jutrom se razlivaš tu na mome prozoru suncem se umivaš
Kerber, „Od srca daleko” Stihovi: Duško Arsenijević

Prva pesma čovekova

/Miroslavu Egeriću/
Ovih dana ovih dana ja i moja žena gradimo sebi prvo dete oooh da nas vidite samo kako jedno na drugo kidišemo kao u doba očeva granate poljupci lete pljušte lete to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko to se mi sa čovečanstvom solidarišemo
ženo moja oh ženo moja pojmiš li šta se noćas u ovom prozaičnom sobičku zbiva to mi iz ničega iz ničega joj iz ničega to mi iz poljubaca gradimo čoveka živa čoveka to je nadrealista što žedan kad je ptice lovi mangup što u svome telu krompir seje spadalo koje otadžbinu proda ringišpil u brod prekuje morem plovi onaj fantastični što reči ume da izgovara pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida i da ih nikad dovoljno lepe ruši znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje na dnu mora onaj što strašno mnogo psuje pije i puši ženo moja još iz tebe svetlost dubrovnika muca trijumf morske soli pronašao sam, ura: tvoja su kolena gorka kao obrazi gvozdene rude ali čuj reči kojima darivam ljude: hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo taj veličanstveni izvor slina …

Besprekorni trijumf umetnosti

Umetnost umetnosti, slava izraza i sunce svetlosti slova jeste jednostavnost. Ništa nije bolje od jednostavnosti... ništa ne može da nadoknadi preteranost ili nedostatak određenosti. Prenositi narastanje impulsa i probijati intelektualne dubine i svim temama davati njihove izraze jesu moći koje nisu ni obične niti veoma neobične. Ali govoriti u književnosti savršenom čestitošću i bezbrižnošću pokreta životinja i neopozivošću osećajnosti drveća u šumama i trave pored puta besprekorni je trijumf umetnosti.
Walt Whitman u predgovoru za prvo izdanje „Vlati trave”, 1855. g. 

Kamran Elahian

Vidite, osnovao sam 10 kompanija. Tri su propale. Dva puta sam otpušten. Ali šest je uspjelo. Postao sam milioner.
Kamran Elahian